KLJUČEVI: Velika diplomatska pobeda kneza Mihaila
Još 1830. godine, kad je pod pritiskom velikih sila, prevashodno Rusije, Turska dala autonomiju Srbiji, bilo je dogovoreno da se Turci civili isele, a da u osam utvrđenih gradova ostanu garnizoni vojske. Decenije su prolazile, menjale su se prilike u svetu, i sve je bila jača potreba da tuđinska vojska koja je simbolizovala vrhovnu vlast Carigrada i podređenost Srbije ode iz zemlje. Ali tek je knez Mihailo, posle uporne diplomatske borbe i lične posete Carigradu, uspeo da izdejstvuje da se iz Beograda, Kladova, Šapca i Smedereva povuče vojska. Iz Užica i Soko grada kod Ljubovije to je učinjeno 1862. Akt o ovome, ferman sultana Abdula Aziza, svečano je pročitan 19. aprila 1867. godine na Kalemegdanu, kad je turski zapovednik grada Ali Riza-paša srpskom vladaru svečano predao ključeve grada. Od tada pa do sticanja pune nezavisnosti 1878. godine, kao simbol vrhovne turske vlasti u Beogradu je samo na kalemegdanskoj tvrđavi stajala turska zastava pored srpske.
Tursku predaju gradova narod je proslavio sa oduševljenjem...
Svečanost
Vest o velikoj diplomatskoj pobedi kneza Mihaila raširila se Balkanom još pre njegovog povratka iz Carigrada. Srbi iz raznih krajeva - Crne Gore, Vojvodine, Bosne i Hercegovine, niškog kraja, koji je tada još bio pod Turcima, i svih delova same Srbije - najavili su dolazak u Beograd na proslavu. Budući da u prestonici ni izdaleka nije bilo mesta za smeštaj ni desetine najavljenih gostiju, opština je pozvala građanstvo u pomoć. Ujutru u sedam sati dobošar je zaređao ulicama pozivajući sve koji imaju mogućnosti da prime goste.
„Moli se građanstvo da za kvartir (smeštaj - prim. M. P.) nikakve pare ne uzima od svoji gosti, a za jestivo i za piće kako bude sporazumitelno. Ovaj nam teret nalaže i naša rodoljubiva svest, i naroda našeg sveta dužnost“, stajalo je u zaključku obaveštenja. O pridošlicama je brinuo poseban odbor beogradske Opštine, a njemu je na raspolaganju bila takozvana đačka četa. Velikoškolci i gumnazijalci, naime, organizovano su se uključili u pripremu proslave, a vredi dodati da su svi bili naoružani pištoljima i jataganima. Njihov plan je bio da se u trenutku svečane primopredaje ključeva nađu uz Mihaila i da ga, ako Turci pri tome naprave neki ispad, svojim telima odbrane. Ispostaviće se da su njihova strahovanja bila neosnovana, jer je sve prošlo u najboljem redu.
Crnogorski knjaz Nikola, tada dvadesetšestogodišnjak, kome je Mihailo dve ćerke krstio, došao je na proslavu praćen grupom serdara i vojvoda posebno probranih po lepoti i snazi, a oni su poveli svoje žene i ćerke stasale za udaju. Lepi i kršni, u živopisnom i bogatom odelu, Crnogorci su ponosno šetali beogradskim sokacima izazivajući divljenje. Zabeleženo je da su velikoškolci u rodoljubivom zanosu klicali crnogorskim devojkama: „Ne damo da nam se lepojke vrate u kršno stenje, oćemo da i’ zemamo za nas. One će biti ukras belog grada!“
Prekriveni cvećem
Turska lađa „Sulejmanija“ s knezom Mihailom stigla je po podne 4. aprila. Još kad je Dunavom plovila pored Karaburme, pozdravljale su je prangije, a pucnjava u njenu čast je trajala sve dok nije uplovila u savsko pristanište. Vladara Srbije tu su pozdravili svi srpski velikodostojnici, dočekala ga je i rodbina s prijateljima, a četa vojske bila je postrojena u njegovu čast. Knez se kočijama, zajedno s predsednikom vlade Ilijom Garašaninom, odvezao do Saborne crkve, gde je od ulaza u portu do crkvenih vrata bilo prostrto belo platno.
Posle službe, povorka kočija s knezom i velikodostojnicima, ispred kojih je na belim konjima jahao eskadron ulana, i oni i konji iskićeni cvećem, zaobilaznim putem da bi ih videlo što više ljudi, kroz nekoliko trijumfalnih lukova prošla je kroz grad do dvora, koji se nalazio između današnje Skupštine Beograda i Predsedništva Srbije.
Stanovnici Beograda i njihovi gosti kneževu kočiju su neprestano zasipali cvećem i sitnim bombonama, pa Poleksija Dimitrijević Stošić (1903-1973) u svojoj knjizi u ovom događaju beleži: „Kad su se kneževe kočije mučno probile kroz gomilu naroda i lagano ulazile u dvor, ni knez ni Garašanin skoro se nisu videli od cveća iako su obojica bili visoki ljudi.“
Uveče na dan kneževog dolaska iz Carigrada beogradska Opština priredila je bakljadu, prvu u istoriji grada.
„Opštinske buktinje nošene u bakljadi širile su oko sebe crvenkastu svetlost... Mnogi su ljudi i mladići ulazili u redove bakljade sa zapaljenom svećom lojanicom, ili malim petrolejskim fenjerom. Stigavši u povorci do dvora, visoko su izdizali i lojanice i fenjere...“
"Odmah na Kosovo"
Ispod kneževog balkona narod je u zanosu klicao: „Posle Beograda, knjaže, odmah na Kosovo, da osvetimo Obilića i Jugoviće! Ura!“
Kasno u noć, knez se obratio svom narodu.
„Svaki čovek u svome životu ima dana radosnih i tužnih; ima dana srećnih, milih, koje ne zaboravlja dokle god živi... Ja, kao čovek i kao vladalac, danas, kada sam se među vas povratio, izabrao sam ovaj dan kao najmiliji kog uspomena davaće život budućem mom životu.“
Okupljeni narod nije prestajao sa izrazima oduševljenja. Tražilo se „oslobođenje svih Srba od Budima do Soluna, i od Timoka do Jadrana“. Kad god je knez hteo da ode sa balkona, narod ga je pozivao da ostane. Pevačka društva iz Beograda, Novog Sada i Pančeva složno su otpevala patriotsku pesmu „Drino, vodo ladna“, posle čega je Ilija Garašanin zaplakao i kroz suze uzviknuo: „Pevaj, samo pevaj, slobodni Srbine!“
„Suzama Garašaninovim sledile su suze kneza Mihaila, koji je bio duboko tronut prizorom“, zabeležio je hroničar.
Tokom celog narednog dana, 5. aprila, reke ljudi iz svih pravaca ulivale su se u Beograd da pozdrave primopredaju ključeva, a 6. aprila odigrao se taj istorijski događaj. Kroz prozore kuća bili su izbačeni ukrasni ćilimi, a trgovci su pred radnje izneli hranu i piće i besplatno ih nudili prolaznicima.
Turci su na Kalemegdanu podigli svečanu tribinu. Desno od tribine postrojili su četu svojih nizama u plavim uniformama, a levo su u savršenom redu stajali srpski vojnici, obučeni u zeleno. Na samoj tribini stajao je knez sa srpskim velikodostojnicima, njih tridesetak, a nasuprot njemu Ali Riza-paša i Alir-paša sa svojim generalštabom. Tu su bili i diplomatski predstavnici Engleske, Austrije, Italije, Rusije, Francuske, Pruske i Rumunije. Ispred tribine su bile delegacije srpskih gradova i srpskog naroda iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Vojvodine, Like i Niša. Poseban gost je bio Jevrem Nenadović, ustanički vojvoda iz Karađorđevog doba - imao je 74 godine i, praktično na samrti, tražio je da ga donesu da vidi odlazak Turaka... Umro je jedanaest dana kasnije.
Carski ferman
Posle ceremonijalnog pozdravljanja kneza Mihaila i Ali Riza-paše, ovaj je iz svilene futrole izvadio carski ferman, poljubio ga i naslonio na čelo, pa predao jednom višem činovniku da ga glasno pročita na turskom. U srpskom prevodu to isto je pročitao Dimitrije Joksić, knežev sekretar. Potom je komandant beogradske tvrđave Ašir-paša prineo Ali Riza-paši jastuče od crne kadife s ključevima grada, a ovaj ih je odmah predao Mihailu.
U tom trenutku na bedemima kalemegdanske tvrđave počele su da se dižu srpske i turske zastave, što je ispraćeno frenetičnim poklicima naroda. Oglasila su se i zvona sa svih beogradskih crkava...
Knez Mihailo se protokolarno zahvalio Ali Riza-paši, a onda okrenuo ka narodu i jastuče s ključevima trijumfalno izdigao iznad glave, da bi ih potom predao predsedniku Narodne skupštine.
U tom trenutku su pred turske stražare oko bedema paradnim korakom stupili srpski vojnici.
Ovi su se na isti način udaljili...
Slavlje na ulicama
Pre povratka u dvor i svečanog ručka za visoke zvanice, knez Mihailo je prisustvovao svečanoj službi u Sabornoj crkvi. A narod je igrao na ulicama, i to se slavlje proteglo do sledećeg jutra. Sviralo se na zurlama, gočevima, dobošima, ćemanetima, harmonikama, frulama, tamburama, gajdama i guslama, i pevale pesme iz svih srpskih krajeva.
Popodne su im se pridružili i knez i Garašanin. Kolo je u tom trenutku vodila neka Darka iz Niša, lepa žena tridesetih godina koja je, prema kazivanju hroničara, „igrala sa puno sevdaha i slobode i u igri joj se sve kršilo“. Do nje se uhvatio knez, a Garašanin negde u sredini kola. A kad se kolo završilo, Darka je podigla levu ruku i uzviknula: „Ljudi, bre, proklet bija onaj koj si mi ovu ruku obanja k’d si umrem, jer ona si je knjaza u oro držala!“
A zbunjeni beogradski Turci uveče 6. aprila tumarali su sokacima, bežeći od veselja. „K’smet došo. Alah ga poslao. Novi zeman došo.“
Ali Riza-paša, zapovednik turske vojske u Srbiji, po Mihailovom nalogu je svečano ispraćen s Kalemegdana do pristaništa na Savi 24. aprila 1867.
Knez Mihailo Obrenović, koji je Srbima doneo ovoliko radosti, ubijen je na Košutnjaku godinu dana kasnije. Ubice su bile Srbi.
Momčilo Petrović