Desni zaokret Čilea
Ona je signal da se Latinska Amerika nalazi usred dubokog političkog pregrupisavanja. Na izborima širom kontinenta desnica je odnela pobede, i to ne s tesnom, već ubedljivom razlikom.
U čileanskom slučaju, Kastov ubedljiv trijumf u drugom krugu jasno govori o razmerama razočaranja dosadašnjom vlašću. Čile je ilustrativan primer. Poslednjih deset godina zemlja ekonomski stagnira, inflacija je porasla, kriminal i osećaj nesigurnosti postali su svakodnevna tema, dok je imigracija dodatno polarizovala javnost. Levičarski predsednik Gabrijel Borić, koji zbog ustavnih ograničenja nije mogao da se kandiduje za novi mandat, sa svojom vladom nije uspeo da zadovolji birače i isporuči rezultate koje je obećao. Niska popularnost Borićeve vlade bila je teg oko vrata njegovoj naslednici Žanet Jari, koja je u očima mnogih Čileanaca predstavljala kontinuitet politike koja je odavno izgubila poverenje građana.
U takvom ambijentu poraz levice bio je neminovan. Kastov trijumf izazvao je snažne reakcije i zbog njegove povezanosti s mračnim poglavljima čileanske istorije. Otvoreno je izražavao poštovanje prema bivšem diktatoru Augustu Pinočeu, dok je njegov brat bio ministar u Pinočeovoj vladi. Za deo javnosti to budi strah od povratka autoritarnih politika i potiskivanja ljudskih prava. Sam Kast odbacuje te optužbe, tvrdeći da ne zagovara diktaturu, već red, zakon i snažnu državu koja štiti svoje građane. Zanimljivo je da je upravo to bila osovina njegove kampanje. Svesno je potisnuo radikalnije društvene stavove i istorijske reference koje su ga ranije svrstavale u krajnju desnicu, fokusirajući se na bezbednost, ekonomski liberalizam i efikasnost države. Najavio je rezanje javne potrošnje, deregulaciju privrede i jačanje slobodnog tržišta. To su poruke koje su već naišle na pozitivan odjek kod investitora.
U tom smislu, on se uklapa u širi obrazac nove desnice u Latinskoj Americi. U Argentini ona ima libertarijanski oblik, u El Salvadoru autoritarni, u Ekvadoru i Boliviji pragmatično-reformski. Zajedničko im je obećanje "čvrste ruke", sigurnosti i ekonomske racionalnosti, u društvima umornim od neispunjenih socijalnih obećanja. Van tog regiona, slični procesi su vidljivi i u Sjedinjenim Državama, gde nova desnica poprima nacionalistički i natavistički karakter, kao i u delovima Evrope, gde se definiše kroz antiglobalizam.
Ipak, slika nije jedinstvena. Kolumbija, Brazil i Meksiko, tri zemlje koje čine skoro 60 odsto stanovništva Latinske Amerike, dok Brazil i Meksiko zajedno učestvuju sa oko 57 odsto u ukupnom BDP regiona, i dalje su pod vlašću levice. To pokazuje da ne postoji jedinstven kontinentalni talas, već niz nacionalnih političkih zaokreta u kojima birači pre svega kažnjavaju vlast.
Pravi test za Kasta tek predstoji. Moraće da uspostavi funkcionalne koalicije, ne samo sa desnicom već i sa populističkim centrom koji predvodi nepredvidivi Franko Parizi. Još važnije, moraće da odluči da li će ostati na liniji pragmatične kampanje ili će, pod pritiskom sopstvene baze, posegnuti za ideološkom tvrdoćom, koja je zasad bila potisnuta.
Novoizabrani predsednik biće inaugurisan 11. marta 2026. godine. Dotad ostaje otvoreno pitanje da li će oštra predizborna obećanja uspeti da pretoči u održivu politiku ili će se sudariti sa institucionalnim ograničenjima i otporom dela društva. Sve ukazuje na to da Čile ulazi u novo, politički drugačije razdoblje sa svim rizicima i neizvesnostima koje takvi zaokreti nose.