Ovaj pribor za jelo nekad je smatran đavoljim predmetom, a danas je bukvalno u svakoj kući: Sveštenici su ga posebno prezirali, verovali i da je nosilac smrti
Svet se neprestano menja, a sa njim i načini na koje ljudi razmišljaju i tumače svakodnevne pojave. Iako su neka drevna uverenja opstala do danas, mnoga su ostala zabeležena kao kurioziteti prošlosti, često izazivajući podsmeh. Jedno od takvih srednjovekovnih verovanja jeste ideja da je viljuška đavolski predmet.
Pribor koji danas deluje nezamenljivo
U savremenom svetu viljuška je osnovni deo svakog pribora za jelo. Međutim, u periodu od XI do XV veka njena upotreba bila je ne samo retka, već i otvoreno nepoželjna. Posebno su se crkveni krugovi protivili njenom korišćenju, a u to vreme Crkva je imala presudan uticaj na svakodnevni život i moralne norme.
"Znak oholosti protiv Božije volje"
O ovoj neobičnoj istorijskoj epizodi govorio je korisnik "histodex" na društvenoj mreži TikTok, objašnjavajući da je viljuška bila doživljavana kao "znak oholosti protiv Božije volje". Smatralo se da čovek ne bi trebalo da izbegava direktan kontakt sa hranom, jer su mu ruke date od Boga upravo za tu svrhu.
Od antičkih alata do ličnog pribora
Važno je istaći da predmeti slični viljuškama nisu bili nepoznati još u antičkom dobu. Ipak, oni nisu služili za ličnu upotrebu prilikom jela. Većina ljudi je hranu konzumirala rukama, eventualno uz pomoć kašike i noža. U Starom Rimu, na primer, postojale su dvokrake viljuške koje su se koristile za serviranje ili pridržavanje mesa tokom pečenja.
Tek tokom IX veka, u okviru Vizantijskog carstva, viljuška počinje da se koristi kao lični pribor za jelo, na način sličan današnjem. Pripadnici elite koristili su je kako bi sačuvali čistoću ruku, a nije iznenađujuće što su takve viljuške često bile izrađene od zlata ili srebra.
Viljuška kao simbol razmaženosti
Uprkos tome, srednjovekovni sveštenici su ovaj običaj oštro osuđivali. Jedan od najglasnijih kritičara bio je Petar Damijan, teolog koji je kasnije postao biskup, kardinal, a nakon smrti i proglašen za sveca. On je smatrao da je upotreba viljuške "primer razmaženosti", verujući da se time narušava prirodni poredak i da je reč o instrumentu đavolskog izopačenja, jer potiskuje Bogom dane ruke.
Tragična priča koja je učvrstila strah
Narodno verovanje dodatno je ojačala priča o Teodori Duki, ćerki vizantijskog cara Konstantina X Dukasa i supruzi mletačkog dužda Domenika Selva. Teodora je bila poznata po tome što nikada nije dodirivala hranu rukama, već je jela isključivo viljuškom. Iako tačan datum njene smrti nije poznat, zna se da je preminula vrlo mlada, verovatno u ranim dvadesetim godinama.
Mnogi su ovu tragediju protumačili kao božansku kaznu zbog uporne upotrebe viljuške, predmeta koji su sveštenici, naročito na mletačkom dvoru, s prezirom odbacivali.
Put ka prihvatanju viljuške
Gotovo četiri veka viljuška je ostala retkost u svakodnevnoj upotrebi. Tek krajem XV veka njen značaj počinje naglo da raste, kada su ranije priče i strahovi pali u zaborav. Ljudi su tada postepeno uviđali prednosti jela bez direktnog dodira sa hranom, koristeći praktičan i čvrst predmet namenjen probadanju zalogaja.
Tako je viljuška, od simbola greha i oholosti, postala neizostavan deo trpeze i tihi svedok promena u ljudskom razmišljanju kroz istoriju.
Pogledajte video: Kako viljuškom da uklonite žile sa mesa?