ZVANIČNO, ČAK TRISTA NARODA IMA ZNATNIJE PRISUSTVO U GLAVNOM GRADU ENGLESKE OD ENGLEZA! Čini se da biti Londonac znači biti stanovnik planete
London je grad moje mladosti. Proveo sam više od dve godine u ovom gradu tokom mojih tinejdžerskih godina.
Tu sam neko vreme išao u školu, po londonskim pabovima sam se družio s prijateljima, sa uzbuđenjem obilazio Grinič i Šekspirov teatar, provodio čitave dane u Sitiju i na obali Temze. Onda su došla neka druga putovanja, daleke destinacije. Činilo mi se da je četrnaest boravaka u Londonu bilo dovoljno. Prošlo je čitavih 17 godina kako u ovaj grad nisam kročio. Onda me je najednom uhvatila nostalgija. Poželeo sam da se ponovo prošetam uz Temzu.
Da posetim članove porodice koji tamo žive i ponekog prijatelja. Bio sam iznenađen koliko je nezgodan i dugotrajan proces za dobijanje vize. Još više me je iznenadilo koliko se London promenio - postao je neuredan grad. Pre mnogo godina, kao i sad, u njemu je teže bilo naći Engleza nego ma kog predstavnika druge nacije, a po zvaničnim statistikama čak trista naroda ima znatnije prisustvo u ovom gradu. Tu raznovrsnost sam oduvek voleo u Londonu, kao i osećaj neverovatne slobode i pripadnosti. Kad god bih se prošetao centrom, atmosfera grada bi me obuhvatila i upila, osećao bih se kao da sam tu rođen i da tu oduvek pripadam.
Čini se kao da niko na ulicama Londona nikad nije drugog čoveka pogledao s visine zato što je druge rase ili nacije; čini se da biti Londonac znači biti stanovnik planete. Međutim, drastično pooštrena vizna politika, kao i sve lošiji opšti tretman države prema strancima, na samom dolasku čini da je taj osećaj velike slobode prigušeniji.
Vrhovni sud
Čim sam došao u London, otišao sam u - Vrhovni sud. Čudan izbor za turističko razgledanje, pomisliće neko, ali moja glavna profesija je advokatura. Zahvaljujući pravu, ostvario sam mnogo mojih snova, a i snovi su mi se, uslovljeni pravom, pomalo i promenili. Tako se na spisku „putničkih snova“ našla i poseta Vrhovnom sudu Ujedinjenog Kraljevstva, najvišoj sudskoj instituciji koja je formirana tek 2009. godine, te je i jedna od najmlađih na planeti. Kako to da zemlja s tako dugom tradicijom tek nedavno, u pravnoj istoriji mogli bi se reći koliko juče, dobije ovako važnu sudsku instancu? Poslove ustavnog suda je do 2009. godine obavljao Parlament, tačnije Dom lordova. Još je interesantnije to da ovaj sud obavlja poslove vrhovne sudske instance za još čak 32 zemlje i teritorije širom planete.
To su uglavnom zemlje koje su bile pod kolonijalnom upravom Velike Britanije kao što su Antigva i Barbuda, Bahami, Grenada, Jamajka, Tuvalu, Kiribati, Bruneji, Mauricijus, Trinidad i Tobago, Devičanska Ostrva, ali ima i zanimljivih teritorija kao na primer ostrvo Sveta Jelena ili deo Kipra, koji je pod upravom engleske vojne baze. Sve to čini ovaj sud vanredno zanimljivim, naročito advokatima i pravnicima. Zamišljam zemljoradnika iz Svete Jelene, udaljene 7.000 kilometara, kako dolazi na ovaj sud da traži svoju pravdu ili sa Tristan da Kunje, odakle brodske linije saobraćaju do Južne Afrike jedva jednom ili dva puta mesečno. Planirao sam dolazak na zasedanje sudskog veća u sporu protiv jedne kompanije koja je sarađivala s Rusima. Dobio sam odobrenje da posetim nekoliko sudnica, ali prisustvo suđenju uživo u svečanoj staroj sudnici bilo je prava poslastica.
Ceo sud izgleda kao dvorac iz srednjeg veka sa carskim ulazom i skulpturama, dok sudnicom dominiraju starinski drveni lusteri i lamperija. Samo još nedostaje da se pojavi kralj lično ili barem - kraljica. Mazim drvenog lavića na držaču klupe i - ćutim kao zaliven. U sudnici je vladao potpuni mir, naređeno mi je da ne smem da pisnem, a ako mogu, najbolje je i da ne dišem. Kamere sa svih strana su mi jasno poručivale da se svaki pokret u sudnici prati. Sudsko veće je mirno ispitivalo advokata tužene strane, koji se nije najbolje snalazio u odbrani klijenata koji su tajno Rusima prevozili delove za avione.
Snimanje svake vrste je bilo zabranjeno dok je suđenje bilo u toku, i što je meni bilo naročito zanimljivo, čak i posle završetka sednice, sve dok nisu odnesene čaše sa svih stolova. Iako je sud nov novcijat, mada u srednjovekovnom ambijentu, već ima svoj muzej. Jedna etaža je posvećena istorijatu britanske ustavnosti, gde se izbliza mogu videti svečane sudske odore i predmeti koji se koriste tokom suđenja kao i originalni dokument kojim Elizabeta Druga prenosi svoja sudska ovlašćenja na ovaj sud.
Tu sam saznao da je u ovoj zgradi tokom Drugog svetskog rata bio vojni i pomorski sud čak pet država u izbeglištvu - Grčke, Poljske, Belgije, Norveške i Holandije. Jedna uobičajena engleska zgrada lepog pročelja nosi izuzetnu pravnu istoriju, nosi je skromno, a ponosno.
Prešao sam preko puta da načinim ko zna koji selfi sa slavnim Big Benom, a zatim sam otišao i u Britanski parlament. Prolazim bezbednosne kontrole, a zatim ulazim u prostranu prostoriju s nizom jedva primetnih oznaka na podu.
Parlament
Na njima piše da se tu narodu obraćala Elizabeta Druga, ovde je javnosti prikazan i kovčeg s njenim telom kada je preminula, što je činjeno i s drugim vladarima. Tu su govore držali Džordž Peti, Čerčil, tu je na smrt osuđen slavni pisac „Utopije“ Tomas Mor - 1535. godine. Plafon je toliko visoko da bi se čovek mogao zbuniti da li je unutra ili napolju. U prostranom koridoru ka drugoj prostoriji ogromni stakleni vitraži svedoče o događajima i ljudima iz prošlosti.
Ulazi su veličanstveni, pa se ujedno osećam počastvovano i skrušeno, kao da idem na audijenciju lično vladaru. Razgledam skulpture značajnih ljudi iz davne prošlosti, kao i skulpture lavova i jednoroga, koji su me isprva zbunili, dok mi nisu objasnili da nisu ovde stigli iz bajki i „Diznijevih“ filmova, već iz Škotske, čiji su zaštitni simbol još od 15. veka.
Sednica Britanskog parlamenta je bila uveliko u toku, a ja sam zamolio da mi odobre da joj uživo prisustvujem. Lepo je gledati britanske parlamentarce s visine. Ne preterujem, jer su sedišta za goste postavljena na galeriji iznad prostora u kojem Parlament zaseda.
arlamentarci su se prepirali u vezi sa imigranatima; neko je postavio pitanje zašto policija nije pravovremeno reagovala na kriminalna dela koja su učinili pripadnici raznih naroda. Razvila se prava engleska oštra debata, puna uvijanja i uvažavanja, s poštovanjem na ivici noža. „Izvinite, nadam se da vam neće mnogo smetati, mi bismo se malo potukli sa vama“, tako otprilike glasi debata britanskih parlamentaraca. Bilo je veliko zadovoljstvo uživo biti prisutan u poznatom zelenom kabinetu.
Predsednica sednice je mlada i činilo se kao da je odora koju nosi prevelika za nju, kao i stolica na kojoj sedi. Najviše me je začudilo kada sam primetio da su čitavi redovi pohabane zelene tapacirane tkanine iz koje je virila bela vuna. U čudu, primetio sam da je čak i gde ja sedim zelena tkanina popucala i da vuna samo što nije krenula da viri. Bogata Engleska štedi na Parlamentu i na čistoći svojih gradova. Bogatstvo u krizi - ili se barem tako čini. Svetlucava novogodišnja jelka ispratila me je s mesta na kojem Britanski parlament zaseda tričavih 700 godina, od 1295, mada je prva sednica održana na drugom mestu pedesetak godina ranije - 1236. godine.
Protesti
Ispred Parlamenta odigrava se prava scena - protestanti zahtevaju povratak na vlast demokratskih vlada u neke sada islamske države. Zakasnili su otprilike pola veka, možda i više. Igraju i pevaju azijske pesme, drže govore i mašu neobičnim, starim zastavama. Ta scena me podseti na bombardovanje 1999. godine i mnogobrojne srpske proteste. Pod očima zlaćanog Big Bena setih se recepta za uzgajanje slavne engleske trave koji sam dobio još kao student, a koji bi se mogao primeniti i na demokratiju.
„Potrebno je samo da se zaliva tri puta dnevno i seče dva puta nedeljno“, reče mi moja profesorka. Kad sam istakao da je nemoguće da je to tako lako, jer bi onda svi na svetu gajili izuzetne travnjake, dodaše: „O, pa to treba da radiš najmanje 300 godina i dobićeš tačno ovakvu boju i kvalitet.“