OTPEVALA ANTOLOGIJSKE PESME, A OSTALA BEZ NACIONALNE PENZIJE: Njen pepo posut na Novom Beogradu: Pevačica umrla razočarana u estradu: Povredile su me kolege
Kada god se sluša dobra narodna muzika, obavezno srce zatreperi nad glasom Vasilije Radojčić, pevačice umilnog glasa, koja je iza sebe ostavila mnoštvo večnih hitova.
Vasilija je umrla 27. septembra 2011. godine, u 76. godini života. Kremirana je u Beogradu, a njen pepeo posut je po Vrtu sećanja, koji je deo Novog groblja.
Za života, ali i danas, ova rođena Kragujevčanka važi za jednu od najboljih interpretatorki vranjanske pesme. Njene prelepe i sugestivne interpretacije dočaravale su svu lepotu i kolorit vranjskog sveta i meraka. Voljena i poštovana kao pevačica, a privatno skromna, tiha i povučena.
"Mito, bekrijo"
Duga je niska večnih hitova Vasilije Radojčić: od „Zašto pitaš kol’ko mi je leta“, preko „Dimitrijo, sine Mitre“, „Ajde Jano, kolo da igramo“, „Veseli se, kućni domaćine“, „Ruke bele, ruke nežne“, pa sve do „Mite bekrije“, koju je za nju komponovao Radoslav Grajić i koja je ušla u antologiju narodne muzike. Pesmu su kasnije snimale brojne estradne zvezde, pokušavajući da iskopiraju Vasilijinu originalnu i neponovljivu interpretaciju.
Sitna, tiha, možda i pomalo plašljiva žena nikada nije odavala utisak „zvezde“ ili estradne dive. Sve je govorila pesmom, piše Najportal.
Bila je jedna od retkih obrazovanih estradnih ličnosti. Još davne 1954. godine imala je diplomu gimnazijalke, a potom je upisala francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Najmlađi solista Radio Beograda
Godine 1958. postaje jedan od najmlađih solista Radio Beograda. Imala je sreću da upozna Vlastimira Pavlovića Carevca i da bude među poslednjima u generaciji koji su sarađivali i učili od njega. Bila je ponosna što je veliki Car njeno pevanje ocenio najvišom ocenom i što se otvoreno divio njenoj muzikalnosti i neverovatno čistim akcentima.
Od 1961. godine snima ploče za PGP RTB. Izdala je deset LP izdanja i dvadeset pet singl-ploča narodne muzike. Za mnoga izdanja dobitnica je srebrnih i zlatnih ploča. Za arhivu Radio Beograda snimila je više od sto pesama antologijske vrednosti, uglavnom iz Vranja.
Narod je voleo Vasiliju Radojčić, a stručnjaci su je cenili. Za života je često prepričavala anegdote iz Vranja i sa sarajevskog festivala „Ilidža“.
„Samo što se meni desio "Dimitrije", otišli smo u Vranje. Narod se okupio, svi su čekali da vide tu Vasiliju koja tako lepo peva njihovog Dimitrija. A kada su me ugledali, jedan čovek se izdvojio i rekao: "Ti, tako mala, tako sitna, a tako pevaš!’“
„Prelepu uspomenu nosim i iz Sarajeva, kada sam nastupala na Ilidži. Jedna gospođa, Fahra se zvala, pritrčala mi je, uzela me u naručje i igrala se sa mnom kao sa detetom, od milja, naravno. I njoj sam bila zanimljiva – ovako mala, a grlata“, pričala je Vasilija.
U poznim godinama nije bila srećna
U poznim godinama života Vasilija nije bila srećna. Šest godina pre nje umro joj je suprug Milan Đorđević, čiju smrt je veoma teško podnela. Doživela je i veliko razočaranje u estradnoj branši.
„Povredili su me kolege muzičari. Estradnu penziju nisam dobila, iako sam nekoliko puta podnosila zahtev. Kada je penzija izglasana, trebalo je da je prvi dobijemo Cune i ja. On je penziju dobio, mene su zaobišli, iako važim za pevačicu koja ima najviše snimljenih pesama u fonoteci Radio Beograda. Kako da pevam kada mi se plače“, rekla je Vasilija u jednom intervjuu 1980. godine.