Trampov pohod na Venecuelu kao potvrda oživljavanja Monroove doktrine
Od zemlje koju je lično posetio američki predsednik Džon Kenedi, Venecuela je u 21. veku došla do toga da je Čavez u Ujedinjenim nacijama američkog predsednika Džordža Buša Mlađeg nazivao satanom.
Objasniti uspon i pad američko-venecuelanskih odnosa nije ni lako ni jednostavno, ali je nužno zarad boljeg razumevanja njihovih savremenih odnosa koji prete da prerastu u otvoreni vojni sukob.
Venecuela je za Sjedinjene Države danas važna iz nekoliko razloga - političkog (jer predstavlja perjanicu antikapitalizma i antiimperijalizma u Latinskoj Americi), ekonomskog (jer sprovodi model „socijalizma 21. veka“ s državnom kontrolom privrednih tokova i nacionalizacijom javnih preduzeća), bezbednosnog (zbog puteva krijumčarenja droge i ulaska ilegalnih migranata), geostrateškog (zbog kontrole šireg karipskog basena) i geopolitičkog (suzbijanje kineskog ekonomskog i ruskog vojno-energetskog uticaja).
Za Donalda Trampa, Venecuela uživa poseban značaj i zbog još jednog razloga, a to je oživljavanje i primena Monroove doktrine u skladu sa savremenim uslovima i okolnostima. Naime, reč je o strategiji koju je još 1823. godine izradio američki predsednik Džejms Monro, a koja ima za cilj da spreči upliv evropskih kolonijalnih sila na zapadnu hemisferu i stavljanje iste pod politički, ekonomski i bezbednosni kišobran Sjedinjenih Država. Venecuela je, u tom smislu, samo jedno od „šahovskih polja“ koje na tom putu treba osvojiti, zajedno s Grenlandom (koji Tramp želi da kupi ili vojno zauzme), Kanadom (koja po Trampu treba da postane nova američka savezna država jer ionako ekonomski suviše zavisi od Sjedinjenih Država) i Panamom (čiji strateški vanredno važan Panamski kanal Tramp želi da stavi pod punu američku kontrolu).
Za latinoameričke prilike, Venecuela predstavlja respektabilnu vojnu silu koja ima oko 125.000 aktivnih vojnika i naoružanje poput ruskih „suhoja“, američkih aviona F-16, iranskih dronova i kineskih vojnih transportera. Venecuelanske procene govore o mogućnosti brze mobilizacije oko osam miliona njenih građana u borbene redove, ali se, unatoč raspoloženju za odbranu zemlje koje u delu tamošnje populacije postoji, postavlja pitanje istinske mogućnosti Venecuele da se odbrani od eventualnog američkog vojnog napada.
Činjenica da Amerikanci u ovom trenutku imaju oko 15.000 vojnika raspoređenih u karipskom regionu, sa 11 ratnih brodova kojima se nedavno pridružio najveći američki nosač aviona „Džerald Ford“, jasno govori o njihovoj snazi i odlučnosti da venecuelansku krizu reše u svoju korist. Venecuelanski saveznici Rusija, Kina, Iran i Kuba, iz sebi razumljivih razloga, teško da mogu značajnije pomoći Venecueli u slučaju njene odbrane. Ukoliko tome dodamo Trampovu rešenost da sukob u Ukrajini privede kraju, baš kao što je to učinio sa onim na Bliskom istoku, te činjenicu da je venecuelanski režim zvanično proglasio terorističkim, možemo sa žaljenjem konstatovati da je novi sukob sa širim globalnim implikacijama na pomolu.