KATASTROFA! Bitka kod Čevrntije rana u istoriji Velikog rata: Nepripremljen prelaz, nedovoljno pontona na Savi i odgovornost koja je vodila do samog vrha države
Nateravši austrougarsku vojsku u beg, Srbi su se legitimisali kao snaga koja će u budućim operacijama imati ozbiljnu ulogu.
Na drugim frontovima koaliciji protiv Nemačke i Austrougarske i njihovih satelita nije išlo dobro: prethodnice Nemaca prišle su Parizu na 25 kilometara, a Rusi su se nakon prodora u Istočnu Prusku suočili s neočekivano jakim otporom u Galiciji.
Saveznički stratezi rešenje su videli u nastavku ofanzive srpske vojske: kad bi ona prešla Drinu i Savu i upala na teritoriju Austrougarske, ova bi carevina morala da se zabavi o svom jadu, i da oslabi pritisak na Francuze i Ruse, jer bi jedinice koje su do tada ratovale protiv njih morala da suprotstavi Srbima.
Ofanziva na sever
Na najvišem nivou, diplomatskim kanalima, ova je ideja preneta regentu Aleksandru Karađorđeviću, koji je praktično vladao umesto ostarelog Petra I, a odatle je preneta Vrhovnoj komandi, koja je izradila planove za ofanzivu na sever, preko Save u Srem.
Tako je počelo...
Plan je, u teoriji, bio lukav: u noći između 5. i 6. septembra te 1914. godine Prva armija pod komandom generala Petra Bojovića trebalo je da se prebaci preko Save kod obrenovačkog sela Skela, a naspram Kupinova.
Da bi ta operacija prošla nesmetano, Timočka divizija iz sastava Druge armije, kojom je komandovao Stepa Stepanović, dobila je zadatak da iste te noći pređe Savu nekih pedesetak kilometara uzvodno, na mestu Čevrntija u Mačvi, u visini Sremske Mitrovice, kako bi zavarala neprijatelja i privukla glavninu njegovih snaga. Da Prva armija prođe bez teškoća...Teorija je jedno, a praksa drugo.
Timočani su bili iscrpljeni već ranije vođenim borbama, rezerve municije nisu bile popunjene, a u trenutku kad su dobili naređenje za prelazak preko Save naredne noći, bili su udaljeni od reke oko 30 kilometara. Komandant divizije general Vladimir Kondić naredio je usiljeni marš po vrelom letnjem danu, tako da su srpski vojnici na Čevrntiju stigli iscrpljeni. Čelo kolone izbilo je na obalu oko pola dva noću, a glavnina je stizala narednih sat vremena. Prvi drveni čamci i gvozdeni pontoni - plovila širokog ravnog dna - spušteni su u vodu tek oko pet ujutru, kad je vreme za početak operacije (jedan sat po ponoći) odavno prošlo.
Rasušeni čamci
Tada se ispostavilo da su čamci stari i rasušeni, praktično neupotrebljivi, a da pontona ima malo. Prebacivanje vojnika išlo je sporo, i uz to umesto da se obavi pod okriljem mraka, zbog kašnjenja ih je uhvatio dan - austrougarski vojnici koji su patrolirali obalom su ih primetili i zapucali. Na našoj strani nastala je pometnja, tim pre što su Timočani prvi put u životu videli toliku vodu - Sava je na mestu predviđenog forsiranja bila široka skoro 400 metara! Ali nekako se sve dovelo u kratkotrajni red: prebacivanje je nastavljeno pod vatrom, i kad se na sremskoj obali Save iz nekoliko pontona iskrcalo više od stotinak naših vojnika, oterali su austrougarske patrole.
Forsiranje reke je nastavljeno bez većih problema, pa se do pola jedan po podne na Legetskom polju na sremskoj obali iskrcalo skoro 7.000 vojnika. Tu su ih obišli Stepa Stepanović i Vladimir Kondić, i izrazili zadovoljstvo razvojem situacije.
Kondić, računajući da u okolini nema znatnijih neprijateljskih trupa, tada naređuje da se prebacivanje zaustavi, i pontoni sastave da bi se preko njih postavio most. Na taj način prebačene trupe ostale su bez mogućnosti za dostavljanje pojačanja i municije, i za eventualno povlačenje. A kad su radovi na mostu poodmakli, ispostavilo se da pontona nema dovoljno - most je dobacio do 55 metara pred obalu! Da bi se nastavilo, trebalo je pribeći složenim i sporim radovima...
Za to vreme, austrougarska komanda je preduzela hitnu akciju: kompletna divizija spremljena za transport na ruski front dobila je naređenje da iskrca topove iz železničkih vagona i da se hitno uputi na Legetsko polje. Prvi napad Timočani su odbili, ali kako je vreme odmicalo, Austrijanci su slali i druge jedinice. Onih 7.000 vojnika što su prebačeni pontonima borili su se na frontu širokom 18 kilometara protiv znatno brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, a nije bilo nikakvih mogućnosti da im stigne pojačanje ili da im se doturi municija, koja se brzo trošila.
Pretponoćni napad
Kasno uveče, bilo je već 23 sata, austrougarske trupe izvele su snažan napad. Naši vojnici počeli su da beže, masa je nagrnula ka nedovršenom mostu. Most je pod vojnicima popustio, i oni su popadali u vodu. Mnogi su se podavili...
„Kad počeše da se dave, nasta zapomaganje koje je još više pokolebalo moral kod ostalih lako ranjenih i vojnika, koji su napustili streljački stroj. Ka mostu stvori se namah metež da svi prisutni oficiri sa revolverom u ruci nisu bili u stanju da metež otklone i red i mir povrate. Ova panika trajala je čitav sat dok se ponovo nije stvorio mir...“, zapisao je u izveštaju pukovnik Dragutin Ristić, komandant 13. puka „Hajduk-Veljko“ iz sastava Timočke divizije.
Glavnina divizije je ostala na Legetskom polju da bez municije čeka jutro, rešena da se upusti u borbu bajonetima.
Ali u zoru se pojavio austrougarski general Jozef Šen i ponudio časnu predaju, uz reči: „Vi ste mi naneli silne gubitke. Od ovog trenutka, vi ste zarobljeni kao junaci, na polju časti...“
Procenjuje se da je u pokušaju forsiranja prelaska Save iz stroja izbačeno oko 6.500 boraca Timočke divizije (od čega je 4.800 zarobljeno), dok je u borbama na Legetu austrougarska armija izgubila oko 2.000 vojnika.
U ove brojke ne ulaze civili iz Srema stradali u talasu austrougarske odmazde zbog ulaska srpske vojske na njihovu teritoriju.
Neuspeh operacije
U izveštaju Vrhovnoj komandi vojvoda Stepa Stepanović za neuspeh operacije svu krivicu je svalio na generala Vladimira Kondića. On je razrešen dužnosti i izveden pred vojni sud za oficire. Utvrđeno je da je njegova odluka da se oko 13 časova obustavi prebacivanje trupa pontonima i pristupi izgradnji mosta imala katastrofalne posledice. Da je prebacivanje pontonima nastavljeno, Timočka divizija bi uspela da prebaci svoje glavne snage i da se ravnopravno suprotstavi napadu austrougarske divizije. Kondić je tokom suđenja ćutao i svu odgovornost preuzeo je na sebe. Sud ga je proglasio krivim i osudio na godinu zatvora, ali je posle rata na obnovljenom procesu rehabilitovan. Tada je Stepa Stepanović već bio penzionisan... Među vojnim stručnjacima ostalo je uverenje da krivicu zbog nepripremljenosti vojske i nedovoljnog broja pontona snose i najviši vojni i politički krugovi, sve do samog vojvode Stepe i regenta Aleksandra.
U ovoj katastrofi bilo je i brojnih pojedinačnih primera junaštva. Tako je lekar 13. puka „Hajduk-Veljko“ Milivoje Petrović, inače praunuk Hajduk-Veljkovog mlađeg brata vojvode Milutina Petrovića, s vojnikom Jakovom Nelihom preoteo već zarobljenu pukovsku zastavu i s njom preplivao Savu. Pogođen neprijateljskim plotunima, Nelih se udavio, dok je doktor Petrović, iako ranjen, uspeo da se sa zastavom domogne desne obale. Za taj podvig i spasavanje časti puka odlikovan je Karađorđevom zvezdom, a zastava je danas u Vojnom muzeju u Beogradu.
Spomen herojima
Prva armija imala je više sreće. Ona se 6. septembra kod Kupinova prebacila u Srem i posle uspešno izvedenih operacija 14. septembra se pontonskim mostom vratila u Srbiju.
Od kolike je pomoći sve ovo bilo Francuzima i Rusima, nije moguće utvrditi...
„Ovaj kamen, tek je trošan znamen da se smrtnik besmrtnosti divi, a sloboda i jedinstvo roda žrtvi vašoj spomeni su živi“, piše na spomeniku od kamena i opeke, podignutom u obliku prizme od strane sokolskog društva iz Sremske Mitrovice još 23. septembra 1923. godine.
Spomenik je obnovljen 2014. U međuvremenu se ova bitka vrlo retko pominjala u pričama o Prvom svetskom ratu.
Momčilo Petrović