Poverenik za zaštitu ravnopravnosti
Ovih dana svedočimo nizu situacija u kojima pesma prestaje da bude most, a postaje povod za nove podele, sumnje i javna targetiranja.
Posebno zabrinjava atmosfera koja se stvorila nakon kulturnog događaja Srpskog narodnog vijeća u Hrvatskoj, gde su pojedine izvedene pesme izazvale negodovanje dela javnosti. Protivljenje se odnosilo na konkretne pesme i njihove stihove, pre svega na „Vidovdan“, koje su pojedini akteri protumačili kao političku ili nacionalno osetljivu poruku, iako su izvođene u okviru kulturne
manifestacije, a u rečima pesama koje su tom prilikom izvedene nema nijedne sporne reči. U tom kontekstu, meta kritika i javnog pritiska postala je i pevačica Snežana Đurišić, što je otvorilo pitanje granice između legitimne rasprave o kulturnom sadržaju i neprihvatljivog javnog targetiranja pojedinaca, ali i ravnopravnosti.
Pojedini su u ovom slučaju zaboravili da umetnost nije front, a umetnici nisu legitimna meta. Kada se kulturni izrazi tumače isključivo kroz prizmu dnevne politike ili istorijskih trauma, a pritom se odgovornost prebacuje na pojedince, društvo ulazi u opasnu zonu relativizacije pritiska i simboličkog nasilja. Razgovor o značenju pesama jeste legitiman; linč, bilo javni, medijski ili simbolički, nije.
U tom kontekstu važno je razgovarati o porukama koje šalju neke pesme koje se danas čuju u javnom prostoru širom regiona, često uz povike i simbole koji nose teret mračne prošlosti. Nije sporno da ljudi pevaju, sporno je šta i s kojom namerom. Kada se stihovi koriste da bi se neko ućutkao, ponizio ili zastrašio, tada to više nije muzika, već govor mržnje upakovan u ritam.
Kada se govori o ovoj temi, ne može se zanemariti širi, regionalni trend koji već godinama po potrebi „mobiliše“ izvođače čije pesme i javni nastupi svesno služe podizanju nacionalnog naboja u njegovom problematičnom, isključivom obliku. Kroz „odabrane“ stihove veličanja sopstvenog identiteta, posredno ili neposredno proizvodi se poruka neprijateljstva prema drugima. I to nije tek pitanje ukusa, već normalizacija isključivosti i podgrevanje osećaja kolektivne ugroženosti. Takav sadržaj lako postaje popularan, a onda može lako mobilizujuće delovati u određenom političkom ili društvenom trenutku. Pesma budi emocije koje nadilaze racionalno, što potvrđuje i istorija brojnih ratnih i „borbenih“ pesama koje su pratile sukobe širom sveta. Upravo zato, oni koji podstiču ovakav trend morali bi biti svesni odgovornosti koju nose - jer ono što danas zvuči kao stih, sutra može postati povod za isključivanje, strah ili nasilje.
Zabrinjava i to što u ovakvim situacijama često izostaje jasna i pravovremena osuda. Ćutanje, relativizacija ili selektivna osetljivost doprinose normalizaciji neprihvatljivog ponašanja. Zato je potrebna jasna, glasna i dosledna poruka iz politike, medija, kulture i sporta da pesma ne sme biti izgovor za mržnju, kao što ni tradicija ne sme biti paravan za pritisak i isključivanje. Region koji deli složenu prošlost ima izbor: da pesme koristi kao alat za prepoznavanje zajedničke ljudskosti ili kao povod za nove sukobe. Posebno je velika odgovornost na javnim ličnostima, jer njihova reč ima težinu. Kada ćute ili relativizuju, ostavljaju prostor najglasnijima, onima koji bi da vikom i stihom potisnu razum.
Pesma nas jeste održala. Održala nas je jer je u najtežim vremenima umela da bude utočište, a ne poziv na obračun. Ako želimo da nas održi i danas, moramo joj vratiti smisao: da spaja, a ne da deli; da podseća, a ne da huška; da leči, a ne da ranjava. Sve drugo nije muzika - to je buka mržnje.