"TEŠKO JE KADA IZGUBIŠ BEBU, VERA MI JE POMOGLA" Silvija Nedeljković iskreno o borbi za potomstvo: Meni se desilo ČUDO!
Na vrhuncu karijere Silvija Nedeljković je odlučila da sve napusti i ode sa budućim suprugom Sašom Stamenkovićem van Srbije. To je bila velika hrabrost.
- Znala sam da je Saša pravi. To smo odmah osetili. Mi smo se verili posle tri meseca naše veze. Odmah smo počeli da živimo zajedno. To se jednom doživi i za tu ljubav se treba boriti na svim aspektima. Kao i svaka veza, brak ima svoje uspone i padove. Dosta smo mi različiti po stavovima, po svemu, ali pravimo kompromis. Prevazilaze se sve krize, prepreke- rekla je ona i dodala:
- Kada smo počeli da se zabavljamo imala sam od starta njegovu podršku. Bilo je malo nesigurnosti kao kod svakog muškarca, kao i kod mene. Njegova nesigurnost se pokazivala da li je ovaj natpis tačan, da li sam ja ovde, dok mu nisam objasnila kako sve funkcioniše. Dok se nismo dobro upoznali. Dočekivao me je u ranu zoru kada dolazim sa puta, često sam vozila sama. Dočeka me sa doručkom, pa ode na trening. To su sitnice koji grade jedan zdrav odnos.
Iskrenost je nije koštala, ali priznaje jednu stvar:
- Ne znam često da isključim srce, a da uključim mozak. Jednostavno idem srcem pa kako bude. Dosta puta budeš povređen, dosta puta se teže poneseš sa nekim stvarima, ali ne može da te razočara ili neko do koga ti nije preterano stalo. Ali sam osoba koja ide emocijom. Ne stidim se toga. Nije mi problem da se zaplačem. Ne stidim se suza, ne stidim se odluka kojih sam donela srcem. Smatram da je to odlika hrabre žene. Nije sramota plakati.
Teško je kada izgubiš bebu, teško je da se vratiš iz toga
Silvija je otvoreno pričala o borbi za potomstvo.
- Upravo te ta vera vodi napred. Ovo nije tužno i ne želim da se ovo gleda na tužan način zato što mnogo žena to prolazi, možda i duže nego ja. Teško je kada ideš na vantelesne, teško je kada izgubiš bebu, teško je da se vratiš iz toga. Meni se pre dve godine desilo da sam mislila dva, tri meseca nakon gubitka da ne može dalje, da više nema dalje i da je to to. Međutim, ta vera i to nešto me je vratilo na pravi put i opet mi dalo tu snagu. Želim da ženama kažem da ne treba odustajati. Dokle god smo mi sa dve noge na zemlji, žive, zdrave i prave to je moguće. I kada su prognoze lekara nikakve desi se čudo. Meni se konkretno desilo čudo. Mislim da je sve to nešto što nas još više ojača, šta treba da nas pogura napred. ne treba da se odustaje. Nažalost to je sastavni deo naših života. Svaki drugi par se bori sa sterilitetom i to je jedna tužna istina svih nas. Ne vidim ništa loše da se priča o tome, da podržavamo jedni druge da se apeluje da žene pričaju o tome. Jer možda bi dale savet nekome šta je ona prošla i možda bi nekom pomogle. Da li je to ishrana, način života, odnos prema sebi... Mnogo parova ulaze u krize, probleme kada im se dogodi gubitak, te negativne čuvene bete. Sve je to teško. Teško je nama ženama koje treba sve to da iznesemo. Ali teško je i muškarcima. Znam da i moj Saša sigurno na sebi težak način proživljava. Neće plakati, ali na muški način vidim da pati. Međusobna podrška je bitna. Tu je snaga, ta srž uspeha, ta povezanost, i sam šlag na torti je ta vera da ne treba odustajati. Treba verovati, samo pozitivno i to će doći. Samo je božja volja u pitanju- rekla je ona.
Dosta su mi pomogli razgovori sa duhovnikom
Silvija je pričala o emotivnoj aplitudi. Od najveće sreće kada saznate da ste u drugom stanju, do tuge kada se izgubi beba.
- Puno je tu emocija. Od toga trenutka kada ostaneš u drugom stanju tada počinje strah. Bar kod mene je tako bilo, posle toliko godina borbe. Prvi pozitivan test, prva trudnoća, tada kreće strah. S tim se treba izboriti, na koji način se ponašati, tada te sve plaši. Od toga da li si seo naglo, pa do drugih stvari. Ali treba se ponašati prirodno. Ali to ti ne da mira, imate unutrašnji strah. Do tog momenta kada se desi da se dogodi spontani, tada je podrška partnera i porodice i ljudi koji su ti važni u okruženju baš bitna. Ja nisam imala depresiju, napade anksioznosti, jednostavno sam bila tužna, jer nije uspelo. A onda sam se vodila time ko zna zašto je to dobro i to je ono što me je vuklo napred. Dosta su mi pomogli razgovori sa duhovnikom, da me izdigne iz cele te situacije. To bi svakom preporučilo, da nađe osobu s kojom može otvoreno da razgovara. Prirodno je da budeš tužan, da ti bude teško. Ali je bitno da ideš dalje. Ako se desilo jedno, desiće se opet. Sve je je u božjim rukama, biće.
Kurir.rs/Blic