FAMOZNO: NEZNANJE JE MOĆ
Hiljadama puta sam, kao onaj papagaj na tri slova, ponavljao i ponoviću još jednom: u politici su dozvoljena apsolutno sva sredstva, pod jednim jedinim uslovom - da upotrebljena sredstva daju rezultat.
Uzmimo primer. Nasilna strmopižđavanja režima su, recimo, vrlo nedovoljna, ali ako nasilni strmopizd uspe, to je onda takozvani svršeni čin. U takvim situacijama najebu strmopižđeni, a ne strmopižđivači. Iskoristiti tuđu energiju, ideju, navratiti svaki raspoloživi društveni potok na svoju vodenicu, postići nešto preko tuđe grbače ne samo da je dozvoljeno u politici - ko bi to uostalom mogao zabraniti - nego je preporučljivo.
Ako izuzmemo neke zemlje Latinske Amerike i Podsaharske Afrike, teško je naći zemlju u kojoj je u politici sve dozvoljenije nego što je to u Srbiji. S druge strane, još je teže naći zemlju u kojoj se više kenja o pravdi, dostojanstvu, časti... dopišite ostatak po volji da ne traćim karakterologiju.
I opet paradoks. Uprkos svestranoj dozvoljenosti svega i svačega u srbskoj politici, nema zemlje u kojoj je nasilno strmopižđavanje režima nemogućija misija nego što je u Srbiji. Što, opet, ne znači da u Srbiji nasilni strmopizdi režima nisu (pre)česta pojava. S napomenom da, zahvaljujući našim posebnostima, nasilne strmopizde režima u Srbiji ne izvode zavereničko-revolucionarne grupe, nego državnici i državni nameštenici (poslednji put u saradnji s narko-mafijašima).
Smisao gornjeg pasusa bio je ovlaš skiciranje političkog ambijenta u kome Prijatelj studenata - i kolektivni studentski prijatelji - udarnički pravi politički račun bez krčmara. Studentskoprijateljska računica - u kojoj je izborna pobeda takozvana konstanta, dakle unapred zagarantovana - izgleda da računa da će rezultat „sigurne“ izborne pobede (zasad nepostojeće) studentske liste protiv Visoke Liste biti 100%: 0% u korist studentske liste.
Imam utisak da su Prijatelj studenata i kolektiv studentskih prijatelja bezrezervno sigurni (ili se prave da su sigurni) da bi „sigurni“ poraz na izborima istovremeno značio apsolutni Visoki Nestanak sa histerične političke scene, kao i totalni raspad SNS-a i esenesovog klijentelstva. Tome se nadati isto je što i planirati izgradnju fabrike za preradu svinjskog mesa u Teheranu. To ne biva, tj. ne bi trebalo da biva, ali neprestano pokušava da biva, a zašto pokušava da biva, delimično je objasnio Đinđić rečenicom o Srbiji kao „društvu koje ne zna ništa o sebi“. Đinđić je uopštio stvar. Pod „srpskim društvom“ je mislio na žitelje Kitaj Goroda i Euromahale, Slavskog pojasa i Kruga dvojke, koji pojma nemaju o Srbiji, ali to ih uopšte ne sprečava da mlataraju ko nindže po samaru i pokušavaju da je „promene“, a da pritom nisu u stanju da ni za „p“ promene sami sebe i sagledaju stanje stvari na terenu.