110 GODINA OD ALBANSKE GOLGOTE: OTADŽBINA PAMTI! Kad te mrtvi zovu - na taj put se mora ići
U pet ujutru zvoni telefon.
„Ovde Dušan Đoković. Spremi se za pola sata. Idemo preko Albanije pa na Krf. Putevima srpske vojske. Ali, pazi, od Tamare preko Koplika do Skadra idemo peške. Možeš li ti to da izdržiš? Moramo do noćas da stignemo tamo.”
„Mogu, Dušane. Moram.”
Dvometraš. Ima brkove kao stari Durmitorci. Građevinski inženjer. Iz svetski poznate sportske i graditeljske familije Đokovića.
Budim ženu da me pakuje. Kao što me je nekad za ratišta pakovala. Ćuti.
Dok odmičemo auto-putem, recitujem mu stihove Ace Skulića:
„Kao usled leta krici,
varljiv mir se razbi, zveknu soba,
Budite na liniji’, reče glas na žici,
Sačekajte malo, imate vezu iz groba.”
Zove me, dobri moj Dušane, osamnaest mrtvih članova moje ujčevine Jankovića koji su ostavili glave na Skadru. Zove me dve hiljade Crnogoraca koji su se iskrcali na Krf. Svi oni moji koji su izginuli u Mojkovačkoj bici da bi srpska vojska mogla da se povuče. Zove me moj veliki učitelj Stanislav Krakov. Zove hiljade i hiljade mrtvih Srba koji su ostavili kosti u planinama Albanije. U njenim močvarama. Takav poziv ne sme da se odbije. Star sam i umoran. Iza mene gori put. Moram da idem zbog dvadeset hiljada mrtvih Srba iz Srpske. Zbog dečaka iz Neđarića. Znam da su jutros svi oni sa mnom.
Dušan je te noći na internetu pronašao da je grupa „Stazama slavnih predaka” krenula na sto deset godina od iskrcavanja na Krfu.
Probali su da pređu preko Čakora, ali su ih, kad su su stigli, vratili šiptarski policajci. Petoro je dobilo zabranu ulaska na Kosovo. Zbog srpskih obeležja. Zbog zastava i šajkača na kojima piše „Sto deset godina”.
Prešli su preko Kule u Gusinje. Kombi koji ih je pratio nisu pustili u Albaniju. Put nije raščišćen. Bez pratnje krenuli su peške albanskim planinama do Tamare.
Kad smo stigli u Tamaru preko Božaja, svi su iscrpljeni već bili pospali.
Čeka nas samo Rade Knežević iz Leposavića, koji već godinama istražuje Kajmakčalansku golgotu.
Duga je priča, a san ne dolazi. Rade nam izgovara stihove koje je otkrio na krajputašu za koje niko nije znao. Na spomen-česmi. Našao ju je uz pomoć arhiva iz Australije. Izgubljenu među planinama.
„Minuće godine, vekovi će proći,
Al’ tebi, česmice, niko neće doći,
Al’ doći će seni palih drugova,
Da svojim žuborom, urlikom vukova,
Treskom gromova, pevaju slavu,
Srpskih pukova!”
Prva četa, drugog bataljona, četvrtog puka Drinske divizije
U svitanje krećemo nas devetoro serpentinama iz Tamare za Koplik. Nataša Stanković Nedeljković, doktorka iz Aleksinca. Nela Petrović, Milan Lapčević (u papučama - prst mu se smrzao i natekao), Bojan Radenković, Boban Stojković, Milan Grozdanović, Rade Knežević. Nosimo srpske zastave. Ja krst sa Svete Gore izliven povodom hiljadu godina ruskog monaštva na Svetoj Gori. Ruke mi bride od zime. Počinje ledena kiša.
Ponavljam Isusovu molitvu. Jedini sam nikotinski zavisnik, ali nema umora. Pada kiša. Prolazimo kroz sela. Albanci nas gledaju kao čudo.
Ispod asfalta su ostale kosti mnogih koje nisu uspeli da sahrane.
U Kopliku čekamo srpsku Novu godinu u ekskluzivnom restoranu.
Porodica Albanaca slavi prvi rođendan dečaka. Svi su na mobilnim telefonima osim đeda. On gleda u nas. Gleda u mobilne.
Pijemo Dušanovo vino iz Toplice. Tamo je kupio vinograde. Gde li su srpski nesretnici dočekali Mali Božić?
Ujutru za Skadar.
Jedva nalazimo grob gde zajedno leže izginuli Srbi i Rusi.
A odatle prema Draču. Prema moru su močvare. Izlile se reke koje dolaze s planina. I te devetsto šesnaeste padale su kiše.
Pohode me strašne slike. Leševi ljudi i podavljenih konja u blatu preko kojih korača srpska vojska. Čujem njisak konja koji se dave u blatu. Sad je tuda asfaltni drum. Ali su močvare još tu. Čuvaju strašne uspomene na mrtve Srbe koji su pomrli od hleba. Italijanska lađa je nosila hleb za vojsku. Potopila ju je austrijska podmornica. More je izbacilo vekne hleba natopljene morskom vodom. Najeli su se izgladneli vojnici tog hleba. Od njega su mnogi u mukama umirali, sećam se priče istoričara Rajka Radojević,a koji ima osamdeset godina. I koji sanja putovanje na Krf. O kojima piše Stanislav Krakov. Sedamnaest puta ranjavan i vraćao se u stroj. Jedino što nosim u džepu je „Život čoveka na Balkanu”.
Jurili su ga komunisti po švajcarskim planinama, ali im je utekao i jedini napisao istinitu knjigu o Prvom ratu.
Kad uđe u lektiru „Život čoveka na Balkanu” i knjiga „Deca koju nije volio svijet” Bojana Vegare iz Hadžića koja su umirala od uranijumskih bombi, počeće srpski preporod.
Vegara i Krakov ne lažu.
„Leže pijani srpski oficiri i pucaju u kelnere koji uzaludno pokušavaju da naplate popijenu metaksu... Juče je poginuo od granate kuvar Ružica, koji je mnogome u vojsci zamenjivo ženu”, piše Krakov.
Ako nam šta treba, treba nam istina o ratu.
Muka mi je od ideoloških knjiga o ratu. Narodu treba reći istinu.
Od Drača idemo u Tiranu, gde nas kraj srpske grobnice čeka ambasador Slobodan Vukčević. Kraj spomenika gde je neki Albanac macolom, za potrebe Jutjuba, odbio jedna krak krsta. Imao je mnogo lajkova. Već je smiraj dana, ali nas Slobodan čeka siguran da ćemo doći.
Kod njega je u ambasadi večera. Završio je Matematičku gimnaziju, a onda upisao pravo. Bio uspešan advokat. U ambasadi, Milan vođa puta i organizator putovanja je u papučama. Noge sve u ranama. Izvinjava se što tako obuven u ambasadu ulazi.
Sutradan u Igumenicu pa trajektom do Krfa. Vozimo preko sto i jedva stižemo na trajekt. Poslednji.
Na Krfu, u prepunoj sali pozorišta, svečana akademija. Dočekuju nas aplauzom.
Peva hor Grkinja „Tamo daleko”. Sala je puna članova Srpsko-grčkog prijateljstva. Na kraju, operski pevač, Grk, peva srpsku himnu.
Oko Dušana, brkatog delije dvometraša, još visočijeg zbog šajkače, čate se niske Grkinje njemu do lakta.
Nije džabe ona pesma bila „ne ljupte Grkinje”.
Pričaju o Grkinji, koja je svog vojnika čekala sedamdeset godina. A onda se on pojavio sa dva unuka.
Ujutru na Vido. Naš domaćin Željko priča nam o umiranju na Vidu. Zvali su ga ostrvo zmija. Gde god je neko od Srba sahranjen, posađen je bor.
Na panjevima borova koje su morali da poseku urezani krstovi.
Kosturnica je ostala nezavršena. Nedostaju dve statue vojnika. Na postamente se penju Milan i Rade sa srpskim zastavama.
Željko nam kaže da uzmemo šišarke s Vida. Jedini suvenir uz nekoliko kamenčića s plaže gde se iskrcala srpska vojska.
Priča o čamcima punim leševa koji su odvozili mrtve Srbe dvadeset kilometara na pučinu do Plave grobnice. Grci decenijama tu nisu lovili ribu.
Željko priča:
„Jedna Grkinja je poklonila Srbima hektar zemlje. Pod brdom. Znate li koliko u turističkom Krfu košta hektar? Tu je sahranjena srpska vojna muzika zajedno sa instrumentima. Ostavio joj otac u amanet da to ostavi Srbima. Da ne prodaje. Grci veruju da se, kad duva vetar, čuju trube mrtvih muzičara.”
Nebojša Jevrić