"Draga moja i premila majko, približuje se već godina dana, kako te ne videh i ne čuh...": Pisma Srba iz zarobljeništva tokom Drugog svetskog rata kidaju dušu
Pisma nastala u teškim godinama Drugog svetskog rata nose lične priče pune tuge, nade, brige i sete, pružajući neprocenjivo svedočenje o životu u vreme ratnih strahota.
U toku je prikupljanje građe za izložbu "Glasovi iz Drugog svetskog rata“, autorke i kustosa dr Milice Karić, čije je otvaranje planirano za drugu polovinu 2026. godine.
Izložba je, kako se navodi, zasnovana na ličnim dokumentima - pismima, porukama, dopisnicama, dnevničkim beleškama, crtežima, umetničkim delima i drugim svedočanstvima nastalim u periodu Drugog svetskog rata, koja su pripadala državljanima Kraljevine Jugoslavije.
- Kroz lične zapise, izložba nas pozpismiva da saznamo kako su ljudi živeli u ratu, šta su osećali, čemu su se nadali i šta su nam, možda nesvesno, ostavili u amanet. Njihova svedočanstva nas podsećaju na vrednost svakog nevino izgubljenog života i na odgovornost koju nosimo danas. To će biti prilika da se njihovi glasovi ponovo čuju — neki po prvi put, a neki kao podsećanje - navodi se na sajtu Muzeja žrtava genocida i dodaje:
- Pored građe koja se čuva u našem muzeju i drugim institucijama kulture u zemlji i regionu, pozivamo sve koji u svom porodičnom nasleđu čuvaju ovakvu građu da nam je ustupe i na taj način doprinesu realizaciji izložbe.
Objavljeno je i pismo nastalo, kako je navedeno, u mestu Ilertisen u Bavarskoj (Nemačka), koje prenosimo u celosti:
"Draga moja i premila majko, približuje se već godina dana, kako te ne videh i ne čuh.
I danas majko mislim na tebe, a nežnost te bajke, što mi detinjstvo zrači, spasava me u ovom životu punom nevolja i suza.
Sećam se majka kako kad te moljah, kad bejah mali, da mi dozvoliš da provlačim češalj, kroz duge ti plave vitice, tako i sada činim, samo mi je češalj misao, a ti dobra vila što kraj mene lebdi.
Veruj mi majko da toliko za mene značiš da ponekad kad mi oko glave nalepršaju crne ptice želim da živim samo zato da bih ti dobro dobrom vratio.
Sećam se i tate često, kao starog čarobnjaka, znaš li kako je nekad dok smo stanovali kod Markovića umeo sa pokrivačem magije na glavi zanosno da nas vodi kroz carstva snova, bajki i igara.
Naša mila Seja sada je sigurno već lepa devojka, majko kaži joj uvek da je svaki čovek kovač svoje sreće, da je on za ludake ludnica a za pametne i kulturne ljude ono što oni hoće od njega da izvajaju.
Danas kad znam šta je život..."
Pismo nosi zaglavlje Muzeja žrtava genocida, što mu daje poseban istorijski i tragičan kontekst. Tekst se prekida na dnu stranice, što sugeriše da postoji i nastavak pisma.