Panamski kanal - Trampova sledeća meta?
Danas se više niko ne smeje na Trampove najave da će napasti neku zemlju ili zauzeti neku teritoriju, već svi to uzimaju za ozbiljno. Venecuela je, čini mi se, za Trampa već završena priča, jer tamošnji vršilac dužnosti predsednika i nekadašnja Madurova desna ruka Delsi Rodriges pokazuje spremnost za kooperativnost s vašingtonskom administracijom. Na Trampovom meniju trenutno je Grenland, gde je jasno da će se stvari, na ovaj ili onaj način, odvijati u američku korist. Pitanje je samo forme u kojoj će Sjedinjene Države kontrolisati Grenland - da li kao teritoriju koju su kupili od Danske, koju su iznajmili za korišćenje na sto godina ili kao teritoriju koju su zauzeli putem vojne intervencije.
Kanadski premijer Mark Karni, utešno nazivajući svoju zemlju „srednjom silom“, pokušava da napravi ekonomski zaokret prema Kini, ali Tramp na to već ima dva snažna odgovora - prvi je uvođenje 100 odsto carine na svu uvezenu kanadsku robu, a drugi je podgrevanje priče u vezi sa otcepljenjem Alberte, kanadske provincije u kojoj rapidno rastu separatističke tendencije. Ukoliko Meksiko ne učini radikalnije korake u pravcu suzbijanja delovanja dvaju najmoćnijih narko-kartela - Sinaloe i Haliska nove generacije - nema sumnje da će Tramp posegnuti za nekim oblikom vojne akcije protiv istih, smatrajući ih „egzistencijalnom“ pretnjom za američke porodice.
U nedavno objavljenoj novoj strategiji odbrane Pentagona, koja ide u korak sa američkom strategijom bezbednosti, jasno stoji da je prioritet odvraćanje Kine. Ukratko rečeno, to znači da Tramp planira da zapadnu hemisferu očisti od kineskog uticaja na svim poljima - od ekonomije (gde je Kina najvažniji trgovinski partner većini zemalja Južne Amerike), preko diplomatije (gde je Kina postigla da u poslednje dve decenije značajan broj zemalja Centralne Amerike i Kariba povuče priznanje Tajvana), pa sve do bezbednosti (Kina je npr. potpisala sporazum o bezbednosnoj saradnji i naoružavanju Bahama).
Jasno je naznačeno da će jedna od tačaka odvraćanja Kine biti Panamski kanal, gde u strategiji odbrane Pentagona decidirano stoji da američkoj vojsci mora biti omogućen pristup tom kanalu. Tramp je više puta naglašavao značaj Panamskog kanala za njegovu viziju američke kontrole nad zapadnom hemisferom, precizirajući da je nedopustivo da kineske kompanije kontrolišu ulaz i izlaz u tako strateški važnom pojasu koji spaja Atlantik i Pacifik. Američkom predsedniku u prilog svakako ide činjenica da je nezavisnost Paname od Kolumbije izdejstvovana zahvaljujući SAD, da su SAD finansirale prokopavanje Panamskog kanala 1914. godine, te da su ga kontrolisale i održavale sve do 1999. godine.
Sjedinjene Države su već jednom, sada već davne 1989. godine, izvršile invaziju na Panamu (predvođenu nekadašnjim američkim saveznikom i narko-diktatorom Manuelom Norijegom), a činjenica da Panama spada u red retkih zemalja koje nemaju sopstvenu vojsku ide u prilog tezi da bi Tramp mogao i umeo da vojno zauzme Panamski kanal. Za razliku od verbalno ratobornih Evropljana, koji bi da brane Grenland, Panama je još početkom 2025. godine povukla potez koji govori da se verovatno sprema na povlađivanje američkom interesu - naime, povukla se iz kineske globalne inicijative „Pojas i put“. Američka investiciona kompanija „Blekrok“ već je otkupila vlasnički udeo u lukama na ulazu u Panamski kanal i izlazuiz njega koje su u većinskom vlasništvu kompanija iz Hongkonga. Zaključno, sve ukazuje da ozbiljno i krajnje racionalno i analitički treba pristupiti širem i dubljem promatranju Panamskog kanala kao nove geopolitičke tačke od prvorazrednog značaja za Sjedinjene Države.