OKUPACIJA 1915: Ostvaren san da Srbija preko Albanije izađe na more - POZDRAV SA SRPSKOG JADRANA
Srbija je imala svoj deo Jadranskog mora. Istina kratko, ali dovoljno da odštampamo razglednice sa "srpskog Jadrana".
U najkraćem, bilo je ovako: posle zajedničke pobede nad Turcima u Prvom balkanskom ratu Srbija, Bugarska, Crna Gora i Grčka su osvojile i međusobno podelile gotovo sve njene teritorije u Evropi. Srbija je tom prilikom okupirala najveći deo kontinentalne Albanije i veći deo albanske jadranske obale.
Na taj je način ostvaren srpski san o izlasku na more.
Vlada Nikole Pašića dobro je znala da su velike sile, Austrougarska, Nemačka i Engleska, protiv toga, jer su računale, ispravno, da bi „srpsko more“ zapravo bilo kapija carske Rusije za izlazak na Mediteran. Ali bili smo pobednici, držali smo celu severnu Albaniju, osim Skadra, i tvrdili smo da imamo istorijsko pravo na tu oblast, jer su je držali i naši srednjovekovni vladari. Nismo u tim krajevima zapamćeni po dobrom.
Masakri
Već 1913. godine, nakon učestalih tekstova u evropskoj i američkoj štampi o ratnim zločinima na Balkanu, Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je 1913. godine ustanovila međunarodnu komisiju i poverila joj zadatak da ustanovi pravo stanje na Balkanu. Činili su je mahom univerzitetski profesori - čak trojica nobelovaca - iz Francuske, Velike Britanije, SAD, Nemačke, Austrije i Rusije, a 1914. je objavljen njen izveštaj.
O postupcima srpske vojske, između ostalog, ustanovljeno je: „Kuće i čitava sela su pretvorena u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste - to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska, u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima.“
Nekoliko meseci kasnije, međutim, izbio je Prvi svetski rat. Do tada neviđena klanica učinila je zgražavanje nad zbivanjima u Albaniji besmislenim.
U međuvremenu, Austrija i Italija uspele su da izdejstvuju da konferencija u Londonu 30. maja 1913. prizna nezavisnu Albaniju, što je značilo da balkanski saveznici treba da se povuku. Pašić i grčki premijer Venizelos, koji danas ima ulicu u Beogradu, uprkos tome obznanili su da su Srbija i Grčka podelile albanske teritorije po pola - granica je bila reka Škumba - ali su Austrijanci i nas i Grke diplomatskim pritiskom i pretnjom oružjem isterali.
Posle je, rekosmo, došao Prvi svetski rat.
Nikoli Pašiću se učinilo da su dobili novu priliku da Srbiju prošire preko Albanije. U ovoj je zemlji nakon proglašenja nezavisnosti vladala anarhija. Velike evropske sile instalirale su jednog nemačkog princa za albanskog kralja, ali stanovništvo muslimanske veroispovesti, podeljeno u plemena, nije moglo da prihvati hrišćanskog vladara. Iz haosa i međusobnih borbi izronio je Esad-paša Toptani kao ličnost dovoljno jaka da se nametne za vođu.
Kad je izbio Prvi svetski rat u leto 1914. godine, Austrougarska i Italija, svaka za svoj račun jer su želele albansku teritoriju, podstakle su neka plemena na nemire protiv Esad-paše. A on je oslonac potražio u Srbiji, koja mu je davala oružje i municiju. (I Esad-paša ima ulicu u Beogradu.)
Podstrek Arnautima
Nakon poraza u Kolubarskoj bici Austrougarska je, u nastojanju da ojača svoje pozicije, dala novi podstrek albanskim pobunjenicima, u prvom redu onima s Kosova. Početkom 1915. oni su masovno napadali srpsku vojsku, a u Albaniji je srpski saveznik Esad-paša bio opkoljen u Draču...
Zaključivši da je došlo vreme da se ispravi nepravda naneta Srbiji 1913. godine, kad je bila primorana da napusti osvojene teritorije, Nikola Pašić je naložio ministru vojnom Radivoju Bojoviću da razradi plan za napad na Albaniju i njenu okupaciju.
Za zapovednika jedinica koje će izvršiti ovaj zadatak imenovan je đeneral Damjan Popović, jedna od ključnih ljudi u zaveri i ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, ali je Pašić naredio da se sa akcijom sačeka. Velike sile, prijatelji Srbije, bile su protiv okupacije Albanije. I načelnik generalštaba Radomir Putnik imao je rezerve - držao je vojsku u rezervi jer se bojao napada Bugara koji su tada još trgovali i s jednom i s drugom stranom u ratu, procenjujući ko će odneti pobedu i ko će im za ulazak u rat ponuditi više srpskih teritorija.
U međuvremenu, položaj Esad-paše je bio sve teži, pa je Pašić prelomio i vojvodi Putniku izneo argument da je „bolje na vreme savladati arnautske ustanike u Albaniji preventivnom akcijom, koja bi pritom vezala 15.000-20.000 vojnika, nego se kasnije tući sa 50.000-60.000 Arnauta, koje bi u svakom slučaju vojnički organizovale Turska i Austrougarska“. Što se neslaganja velikih sila sa ovom akcijom tiče, računao je da će se, kad se nađu pred svršenim činom, pomiriti s novim stanjem.
Ministar vojni 27. marta izdao je naredbu đeneralu Damjanu Popoviću da preduzme mere kako bi se izvelo okupiranje severne Albanije i zauzimanje Tirane. Posle mesec dana Popović je izvestio da je spreman za izvršenje zadatka. Njegove trupe, podeljene u tri odreda: Prizrenski, Ohridski i Podrimski, imale su 150 oficira i oko 24.000 podoficira i vojnika, ali je zbog straha od Bugara u poslednjem trenutku manji deo izuzet iz operacije.
Napad kod Svetog Nauma
Albanskim pobunjenicima, koje su naoružale Austrougarska i Turska, komandovao je Hadži Ćamil-bej, derviš iz reda melamija. Oni su se odricali materijalnih dobara i krstarili su zemljom propovedajući jednakost među ljudima. Ćamil-bej ili Baba Ćamil (Otac Ćamil) svu svoju imovinu je je razdelio sirotinji, pa je i to doprinelo njegovoj popularnosti.
Srpska intervencija u Albaniji počela je 29. maja, kao odgovor na napad Albanaca na naše položaje kod manastira Svetu Naum kraj Ohrida. Komandant Ohridskog odreda pukovnik Petar Mišić naredio je kontranapad i prvo je u tom naletu pao Pogradec, albanski grad na drugoj stani Ohridskog jezera. Napredovanje je, uz borbe sa Albancima, nastavljeno prema Elbasanu, a u svakom osvojenom mestu uspostavljana je srpska vlast.
Đeneral Damjan Popović 5. juna izvestio je Vrhovnu komandu: „Ohridski odred je 4. ovog meseca po podne ovladao Elbasanom.“
Odatle se išlo na Tiranu, uprkos nezadovoljstvu u svetu. Naš poslanik u Rimu preneo je Pašiću razgovor s ruskim kolegom: „Reče mi da nismo trebali nastupati ako se prethodno nismo sporazumeli sa silama trojnog sporazuma... Nerazumljivo mu je što smo preduzeli ofanzivu na toj strani, a pamtim, reče mi, kad ste mu u aprilu i prestolonaslednik i Vi kazali da predstoji naša bliska ofanziva prema Austriji.“ Ruska vojna komanda pretila je obustavljanjem vojne pomoći Srbiji.
U nameri da umanji nezadovoljstvo u svetu. Pašić je naložio da se prema Albancima koji se ne suprotstavljaju našoj vojsci ponaša „blago i očinski“, a da se za načelnika u Elbasanu postavi Albanac, naravno naklonjen nama.
Đeneral Popović 11. juna javlja telegramom ministru Radivoju Bojoviću: „Tirana je zauzeta. Komandant pukovnik Mišić ušao je u varoš na čelu glavnine u 10 časova i 45 minuta pre podne. Doček je bio najsvečaniji. Đaci iz škola pevali su našu himnu i klicali ‘Živela Srbija!’, ‘Živeo kralj Petar!’, ‘Živela srpska vojska, živeli srpski oficiri!’
Predsedništvo opštine podnelo je komandantu hleb i so. Varoš je okićena srpskim trobojkama.“
Potom je povorka hrišćana u litiji prošla kroz grad.
Protokol
Esad-paša vratio se na vlast, a Pašić je u Tiranu uputio ministra unutrašnjih poslova, koji je s pašom potpisao protokol kojim Srbija garantuje celovitost Albanije i zaštitu od drugih sila (!), a zauzvrat se vrši korekcija postojećih granica u njenu korist.
U julu je održano suđenje Ćamil-beju i ostalim pobunjeničkim vođama, nakon čega su obešeni.
U oktobru su Nemačka, Turska, Austrougarska i Bugarska napale Srbiju. Naše snage koje su držale Albaniju priključile su se vojsci koja je stigla preko albanskih planina.
Esad-pašu je zbog saradnje sa Srbijom 1920. godine u Parizu ubio jedan Albanac.
Petar Mišić, jedan od učesnika zavere protiv kralja Aleksandra Obrenovića, okrenuo se protiv vođe zaverenika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Bio je predsednik suda koji je 1917. Apisa osudio na smrt. Mišić je 1921. umro u Beču, a sahranjen u Beogradu.
Damjanu Popoviću je 1917. godine suđeno kad i Apisu. Dobio je 10 godina zatvora, pa mu je kazna povećana na 20. Umro je 1928.
Srbija je u borbama za okupaciju Albanije i osvajanje Tirane imala 120 mrtvih ranjenih i nestalih oficira i vojnika.
Momčilo Petrović