Braća nisu govorila 20 godina zbog 1 metra zemlje, a onda jednog dana začuo se strašni urlik: Stojanu je krv kapala sa ruku - bilo je kasno!
Kažu da na Balkanu čovek može oprostiti sve, osim ako mu uđeš u pola metra imanja. Tu prestaje razum, a počinje inat. Često se desi da rođena braća postanu veći krvnici nego najgori neprijatelji, a sve zbog komada zemlje koji niko od nas neće poneti pod nju.
Jedna priča o braći Stojanu i Gvozdenu govori upravo o tom inatu, ali i kajanju.
Ova priča objavljena je na Tik Tok nalogu "crimelifestoriesf" i je ogledalo svih naših podela, zidova koje sami zidamo i zakasnelih suza koje teku tek kad malj sudbine udari tamo gde najviše boli.
Prenosimo vam priču u celosti:
Kao deca bili kao dva oka u glavi
Stojan i Gvozden su bili braća, rođeni u razmaku od godinu dana. Kao deca, delili su koru hleba, spavali u istom krevetu i branili jedan drugog od seoskih siledžija. Selo ih je zvalo "dva oka u glavi".
Ali, kad je stari otac umro i kad je došlo vreme da se imanje deli, đavo je ušao među njih. Sve su podelili na ravne časti - i šumu, i livade, i stoku.
Ali zapeli su oko okućnice. Tačnije, oko jedne krive, stare divlje kruške i pola metra ledine koja je stajala tačno na sredini.
"Kruška je na mojoj strani!" tvrdio je Stojan.
"Nije, nego je koren u mom!" vikao je Gvozden.
Reč po reč, inat na inat. Od braće su postali krvnici.
"Ako pređeš ovu liniju, radiće motika!", zapretio je Stojan jednog dana, zabivši kolac u zemlju.
Gvozden ga je pogledao očima punim leda.
"E pa, da te moje oči ne vide, ja ću da sagradim zid. Da ne gledam ni tebe ni tvoj korov."
I tako je i bilo. Podigli su zid od cigle, visok dva metra, tačno po sredini dvorišta, presekavši onu krušku na pola.
Dvadeset godina taj zid je stajao tu kao spomenik ljudskoj gluposti. Dvadeset godina braća su živela kuća do kuće, a kao da su na dva kraja sveta. Stojan bi ujutru pio kafu na svojoj terasi, a čuo bi Gvozdena kako kašlje s druge strane zida. Srce bi mu zaigralo, hteo bi da vikne: "Jesi li dobro, brate?", ali ponos, taj kleti srpski ponos, stao bi mu u grlu.
Gutao je reči i okretao glavu.
Jednog jutra, u kasnu jesen, Stojan je sedeo pored šporeta i ložio vatru. Napolju je bila magla. Odjednom, seoska crkva se oglasila. Bim-bam... Stojan se prekrstio.
"Neka duša ide Bogu na istinu", promrmljao je. Zvono je udarilo drugi put. Pa treći put. Dugo, tužno, ravnomerno. Znak da je umro muškarac.
Stojan je osetio neku hladnoću oko srca, kao da ga je neko polio ledenom vodom. Izašao je na terasu. Pogledao je ka putu.
Video je komšiju Milana kako nosi crni barjak i kofu sa lepkom. Milan je stao. Nije otišao dalje u selo. Stao je tačno ispred Gvozdenove kapije. Stojan se uhvatio za ogradu da ne padne. Gledao je kako komšija kači crni flor na bratovu kapiju.
Stojan je stajao na terasi, noge su mu bile kao od olova. Gledao je u taj crni barjak koji se vijorio na vetru. Umro je Gvozden. Umro je njegov bata. Umro je onaj s kojim je delio majčino mleko. A on mu za dvadeset godina nije rekao ni "dobar dan".
"Gvozdene!" kriknuo je Stojan, glasom koji je ličio na ranjenu zver. Taj krik je proparao seosku tišinu.
Strčao je niz stepenice, ne mareći za godine i bolna kolena. Došao je do onog prokletog zida. Zida koji su zidali mržnjom. Naslonio je čelo na hladnu ciglu i počeo da udara pesnicama po njoj.
"Ustaj! Ustaj da se svađamo! Ustaj da ti ne dam krušku! Samo nemoj da ćutiš!" urlao je Stojan, dok mu je krv išla iz zglobova.
Otrčao je u šupu. Zgrabio je najveći malj koji je imao. Izašao je u dvorište, pred onaj zid. Zamahnuo je svom snagom starca koji više nema šta da izgubi. Bum! Prva cigla je pukla. Bum! Druga je izletela.
Ljudi su se okupili na ulici. Gledali su u čudu. Stojan, sav znojav, sa suzama koje su prale prašinu sa lica, rušio je zid kao ludak.
"Ne treba mi! Ništa mi ne treba!" vikao je između udaraca.
"Nosi i krušku i zemlju i sve! Vrati mi brata!"
Srušio je gornji deo zida, taman toliko da vidi Gvozdenovo dvorište. Tamo, na klupi ispod one sporne kruške, sedela je Gvozdenova žena, u crnini, i plakala. Kad je videla Stojana kroz rupu u zidu, samo je jecala. Stojan je bacio malj i provukao se kroz šut i prašinu. Ušao je u bratovu kuću prvi put posle dvadeset godina.
Ušao je u sobu gde je Gvozden ležao na odru. Izgledao je mirno, kao da spava. Stojan je pao preko brata.
"Oprosti mi, bato", šaputao je ljubeći mu hladne ruke.
"Oprosti mi što sam bio kamen. Oprosti mi za svaki metar ove proklete zemlje."
Zid je srušen do temelja. Krušku nisu posekli. Ona i dan-danas rađa. Pola grana visi u jednom, pola u drugom dvorištu. Ali ispod nje više nema ograde. Tu se sada igraju deca - Stojanovi i Gvozdenovi unuci. Oni ne znaju čija je kruška. Oni je jedu zajedno.
Iako ne postoji zvanična potvrda o tome gde i kada su Stojan i Gvozden vodili ovaj tihi rat, njihova drama je univerzalna slika našeg naroda.
Ova priča služi kao surova opomena - zidovi koje podižemo inatom, na kraju uvek sruše nas same. Zemlja ostaje tu gde jeste, a jedino što na kraju ponesemo je žal za propuštenim zagrljajima.