U subotu su zimske zadušnice: Evo šta se nosi u crkvu, šta na groblje i zašto ovaj datum ove godine nosi posebnu poruku
Subota pred nama nosi poseban pečat crkvenog kalendara. Zimske zadušnice ove godine obeležavaju se 14. februara, na dan Svetog Trifuna – praznika koji se u mnogim domovima slavi kao krsna slava. Istog vikenda, dan kasnije, 15. februara, dolaze mesne poklade, dok Crkva proslavlja i Sretenje Gospodnje.
Tako se sećanje na upokojene, porodična slavlja i veliki Gospodnji praznik susreću u jednom zgusnutom i duboko simboličnom vremenu, neposredno pred početak Vaskršnjeg posta.
Zadušnice su dani koje je Crkva odredila za molitveno sećanje na preminule. One se uvek obeležavaju subotom – danom koji je, tokom čitave godine, posvećen pomenima onih koji su se preselili iz ovog života. Tog dana vernici dolaze u hramove kako bi učestvovali u zaupokojenoj liturgiji, na kojoj se čitaju imena upokojenih pravoslavnih hrišćana.
Kada počinje liturgija i zašto je važno doći ranije
Važno je da se vernici na vreme raspitaju u koliko sati liturgija počinje, jer je subotom ona najčešće ranije nego nedeljom – najčešće oko 8 časova, a u pojedinim crkvama i u 7.30. Oni koji žele da predaju imena za proskomidi
ju trebalo bi da dođu ranije i spisak predaju pomoćniku sveštenika, kako bi imena bila uneta u oltar pre početka bogosluženja.
Šta se nosi u crkvu na zadušnice
Za učešće u liturgiji i parastosu u crkvu se donosi:
• malo kuvanog žita
• malo crnog vina
• mala sveća za žito
• svećice za svakog upokojenog ili jedna veća za sve
• spisak imena upokojenih rođaka i prijatelja
• skroman novčani prilog, prema mogućnostima
Ukoliko se imena predaju i za liturgiju i za parastos posle nje, potrebno je pripremiti dva spiska.
Žito ima snažnu simboliku. Ono podseća na Hristove reči da zrno tek kada umre donosi rod – ne u zemaljskoj tami, već na svetlosti. Zbog toga žito simbolizuje smrtnost tela, ali i besmrtnost duše u svetlosti Carstva nebeskog. Crno vino, kojim se žito preliva, označava Božje milosrđe kojim se isceljuju rane greha.
Sveća je znak Hristove svetlosti – one svetlosti kojom Gospod obasjava duše preminulih, ali i male lične žrtve koju vernik prinosi Bogu.
Parastos i odlazak na groblje - kako izgleda pomen
Nakon liturgije služi se parastos, tokom kojeg se čitaju imena upokojenih i na kraju vinom preliva žito. Uz imena se prilaže skroman novčani dar, kao molitvena žrtva za pokoj duša onih kojih se sećamo.
Posle parastosa odlazi se na groblja. Tamo se pale sveće, uređuju grobovi i, po želji, čita molitva za upokojene. Vernici se mogu unapred dogovoriti sa sveštenikom da odsluži mali pomen i okadi grob. Ukoliko su grobovi udaljeni i nije moguće otići na groblje, pomen se uvek može obaviti i u crkvi.
Duhovna milostinja - zaboravljena, ali dragocena žrtva
Zadušnice nisu samo dan molitve i sećanja, već i prilika za milostinju. Pored materijalne, postoji i oblik koji se danas ređe pominje – duhovna milostinja. Ona podrazumeva darivanje knjiga duhovnog sadržaja onima koji ne mogu da ih kupe ili njihovo poklanjanje bibliotekama, na spomen upokojenih i za njihovo pominjanje u molitvama.
U danima kada se prepliću sećanje na upokojene, slava Svetog Trifuna, priprema za post i radost Sretenja, zimske zadušnice podsećaju da Crkva ne zaboravlja nikoga. Molitva, sveća i ime izgovoreno pred Bogom ostaju najtiši, ali i najdublji znak ljubavi koja ne prestaje ni onda kada se život preseli iz vidljivog u večni
(Kurir.rs/Religija.rs)
VIDEO: Obilazak Novog groblja