"Varvara" će na kraju ponudila neku vrstu utehe i smisla: Katarina Marković o hit seriji i velikom finalu
Serija "Zvaćeš se Varvara" reditelja Dejana Zečevića ovog vikenda završila je svoje premijerno prikazivanje na kanalu Superstar. Ovo ostvarenje nastalo iz pera Miloša Radovića je od publike zahtevalo punu koncentraciju, nudeći nam likove koji nisu ni crni ni beli, već duboko ljudski u svojoj potrazi za spasom. Kao doktorka Sanja, ona je bila glas onih koji tiho nose najveće terete. Izlazak iz zone komfora i saradnja s vrhunskom ekipom bili su povod za razgovor s Katarinom Marković.
Da li ste zadovoljni krajem ove priče?
- Imam utisak da se njena specifična forma zaokružila. Radnja nije linearna - prošlost, sadašnjost i budućnost su izmešani i upravo ta struktura nosi veliki deo drame i iznenađenja... Kraj, po mom osećaju, ne nudi jednostavne odgovore, ali nudi neku vrstu utehe i smisla, što je za ovakvu priču veoma važno.
Šta vam je bio najveći izazov kod doktorke Sanje, da li ste imali neku inspiraciju iz sopstvenog okruženja i koliko vam je privatno bliska medicina?
- Sanja je granični lik - žena kojoj se život dešava u svojoj najsirovijoj i najsurovijoj verziji, istovremeno sa svih strana. Navikla je na red, kontrolu i jasne sisteme, ali nije izgradila mehanizme da kroz gubitak, strah i raspadanje privida savršenog života prođe nežnije. Njene reakcije su često nepredvidljive i idu u krajnosti, ali kada se posmatraju s mesta ogromne majčinske ljubavi, nesigurnosti i nemoći, one postaju razumljive i logične. Velika je tragedija kada ti je profesija spasavanje drugih i tuđih života, a ne možeš da pomogneš sopstvenom detetu. Paralelno se urušava i porodični oslonac koji je podrazumevala, i taj osećaj da te život pritiska bez pauze i bez zaštite bio je ključni unutrašnji prostor iz kog sam gradila ovaj lik.
Katarina kroz seriju
Igrate lekarku kojoj je posao da pobeđuje bolest, ali ona kod kuće vodi bitku koju medicina ne može da dobije. Kako ste gradili taj specifičan unutrašnji sukob - taj osećaj profesionalne moći naspram potpune privatne nemoći nad sudbinom sopstvenog deteta?
- Taj sukob nisam gradila kao nešto što se jasno razdvaja, već kao stalno trenje koje je u njoj neprekidno prisutno. Sanja je navikla da u svom profesionalnom svetu ima znanje, odgovore i autoritet, i taj osećaj moći ona pokušava da prenese i u privatni prostor, verujući da će i tu važiti ista pravila. Što je više suočena sa činjenicom da medicina ima svoje granice, to je njena nemoć bolnija i drastičnija. Upravo taj jaz između onoga što jeste njen poziv i onoga što kao majka ne može da uradi stvara unutrašnju napetost koja je stalno razjeda. Za mene je bilo važno da se taj sukob ne igra spolja, već kao unutrašnja borba - između potrebe da sve drži pod svojom voljom i saznanja koje polako prodire, a koje je gotovo nemoguće prihvatiti. A to je da postoje gubici za koje ne postoji ni rešenje, ni logika, ni način da ih čovek zaista prihvati - poput gubitka sopstvenog deteta.
Kakav je partner Andrija Kuzmanović? Da li je vaš utisak da publika navija za njega?
- Kada ste s nekim privatno bliski, povezani i u ljubavi, a pritom delite i radni prostor - bilo u pozorištu ili, kao u ovom slučaju, na snimanju serije - to donosi osećaj sigurnosti i podrške. U ovakvom materijalu, koji je emocionalno zahtevan, to je izuzetno važno. Nas dvoje smo se lako razumeli i brzo izgradili odnos koji je, zanimljivo, suprotan od onog koji imamo privatno. Upravo ta razlika nam je dala prostor da slobodno i precizno gradimo odnos likova. Mislim da serija ne traži od publike da jasno definiše na čijoj je strani. Ona pre svega otvara prostor da se razumeju različite pozicije i načini na koje ljudi reaguju kada se nađu u nemogućim životnim situacijama.
Šta biste rekli ženama koje su u sličnim situacijama, koje nose neizdrživ teret na svojim leđima dok se svet oko njih, naizgled, normalno odvija? Gde Sanja pronalazi snagu da ustane ujutru
- To nema veze s polom - i žene i muškarci mogu se naći u istim ili sličnim nemogućim situacijama. Svako od nas nosi svoj teret onako kako ume i koliko može, i često za ono što proživljavamo ne postoje ni jasne reči ni jasna objašnjenja. Neko to nosi u tišini, neko u ekstremnoj glasnosti. Sanja ne ustaje zato što je neobično hrabra ili snažna. Ona ustaje jer je čovek, a čovek je, u krajnjoj liniji, biće instinkta - koje tera sebe da se nekako sastavi i pokuša da nastavi dalje, pa dokle ko od nas može, ili dokle stigne. I možda je to zapravo istina - nema velike snage, već nagon da se preživi još jedan dan.
Možete li ovu ulogu da uporedite sa angažmanima u seriji "Močvara" i "Blok 27"?
- Sve tri uloge povezuje činjenica da su u pitanju majke i da je u centru njihov odnos prema deci, ali pripadaju potpuno različitim društvenim slojevima i životnim okolnostima. U "Zvaćeš se Varvara" to je žena koja je profesionalno izuzetno ostvarena i intelektualno nadmoćna, u "Močvari" žena s dna društvene lestvice, dok je u "Bloku 27" u pitanju majka koja živi potisnuto, pod kontrolom svoga muža, i tek u ekstremnoj životnoj situaciji ispoljava svoju pravu prirodu. Iako različite po poreklu, položaju i temperamentu, sve tri su ljubavne majke. Upravo su ti različiti oblici izražavanja majčinske ljubavi bili ono što me je kao glumicu najviše zanimalo.
Premijerom predstave "Igra" je obeležen 75. rođendan pozorišta "Boško Buha", ali pričalo se da ćete preći u Atelje. Zašto nije došlo do tog transfera? Da li ste osetili da vam treba promena?
- Sve je tačno onako kako treba da bude. Promene su neophodne, ali ne moraju uvek da budu vidljive spolja. Pozorište "Boško Buha" je deo mog profesionalnog i ličnog identiteta i taj osećaj pripadanja mi je važan. Istovremeno, važna mi je i mogućnost da igram u drugim pozorištima i da se i kroz ta iskustva dalje razvijam.
Pozorište "Boško Buha" je dugo čekalo na povratak u svoju renoviranu zgradu na Trgu. S obzirom na to da ste vi jedno od zaštitnih lica tog ansambla, kakav je osećaj znati da se u 2026. možda vraćate kući? Šta za vas i profesionalno i lično znači taj povratak na kultnu scenu?
- Povratak u zgradu pozorišta "Boško Buha" na Trgu, ako se zaista dogodi 2026, za mene pre svega znači povratak identitetu jednog ansambla. Taj prostor nije samo zgrada - to je mesto na kom su se, zajedno s publikom, gradili odnosi kroz predstave i koje je publika prepoznala kao suštinski identitet pozorišta "Boško Buha", jer je "Buha" na Trgu. Posle dugog perioda privremenosti, važno je ponovo imati osećaj uporišta i doma - vratiti se mestu koje vam je obeležilo put i koje je, zapravo, jedina prava scena tog pozorišta. Ne biti više gost, već se vratiti svojoj kući.
Nakon role lekarke i majke u ovako teškoj životnoj situaciji, kakvu ulogu sada priželjkujete? Da li vam instinkt govori da je vreme za neku urnebesnu komediju ili biste voleli da nastavite sa istraživanjem mračnijih dramskih dubina?
- Ne razmišljam o ulogama kroz žanr, već kroz izazov i istinu koju nose. Posle ovako intenzivnog materijala napravila sam i izvesni predah - u međuvremenu sam snimila dve serije koje su žanrovski i po likovima koje tumačim potpuno drugačije. I komedija i drama me zanimaju podjednako ako me vode u novi prostor i traže pomeranje. Važno mi je da uloga ne ponavlja već viđeno, već da me otvori ka nečemu novom.
Šta je za vas gluma?
- Prostor u kom pokušavam da razumem i druge i sebe. To je traženje istine - ponekad bolne i neprijatne, ponekad lagane i lepršave. Gluma je moja profesija, ali i igra kroz koju ostajem živa u onome što radim, čuvam radoznalost i sposobnost da osećam i saosećam.
Bonus video: Trejler serije "Zvačeš se Varvara"