FAMOZNO: NEKRITIČNA MASA
Našlo bi se i boljih naslova, avaj, svi su predugački. Povod za našu kriznu kolumnu bio je naslov (i ispodnaslovni tekst) u Danasu, citiram: „U susret 15. martu. Može li da se ponovi 300.000 ljudi na beogradskim ulicama?“
Već je sam naslov - bez udubljivanja u ispodnaslovni tekst - bio dovoljan da dokonam da se majke studentsko-opozicione invencije nose mišlju da upriliče reprizu skupa održanog prošlogodišnjeg 15. marta, koji je fakat okupio masu brojniju (kritičniju) od mitološke petooktobarske, ali koji je - za razliku od petoktobarskih protestacija - završio trt Milojkom. Nije zgoreg podsetiti da su posle samo dve i po godine i petooktobarske protestacije završile u crnjoj i goroj trt Milojci, majkom mnogih potonjih trt Milojki.
Već decenijama lupam glavu nad misterijom neumrlosti ovdašnje nade (svih boja) da će politički poduhvat, koji nije uspeo određenog datuma tekuće godine, neizostavno uspeti ako se ponovi istog datuma sledeće, pogotovo ako se datum poklopi s Vidovdanom, časnim krstom, Petkom pred Preobraženje, Makavejima ili Sveta tri jerarha. Tako smo u proteklih trideset i kusur godina imali nekoliko devetih martova i seriju vidovdanskih sabora, ali se svaki put pokazalo da su „nas“ (jebo ja nas) moćni magijski datumi izneverili i „zabili nam nož u leđa“.
No, dobro, pređimo mi na meritum naše današnje kolumne, na pitanje: „Može li da se ponovi 300.000 ljudi na beogradskim ulicama?“ Odgovor je sledeći: Ne da može da se ponovi, nego se svaki dan ponavlja; osnovano je, naime, pretpostaviti da se u milionskoj varoši, poput Beograda, na ulicama u svakom trenutku nalazi tristotinak hiljada ljudi. I nikom ništa. Kao što bude nikom ništa i kad se kritična masa od trista hiljada ljudi okupi na relativno malom prostoru.
Da bismo objasnili zašto i tada bude nikom ništa, posegnimo za dijalektičkim materijalizmom koji kaže da je kvantitet (čitaj: brojno stanje), ukoliko iz njega ne proizađe neki kvalitet, samo veliki broj nikom ništa osoba okupljenih na malom prostoru. Iz okupljanja kritične mase na malom mestu bude nikom ništa naročito u situacijama u kojima članovi kritične mase dobro znaju šta hoće - u datom slučaju to je Visoki Strmopizd - ali nemaju pojma kako to da ostvare, fali im know-how, da se izrazim fancy terminologijom.
A strmopizdni know-how kaže sledeće: kritične mase i masovne demonstracije dolaze tek posle strmopizda, oni su, da kažemo, narodna veselja - iliti cincarsko-kalburskim rečnikom rečeni - „narodni odisaji“, dočim se se pravi strmopizdni posao završava dva-tri dana pre, u tišini, iza zatvorenih vrata ili u tajnovitim mutlacima. Posao, recimo, velike oktobarske revolucije završen je bez ispaljenog metka, tokom jednog popodneva u izvedbi 750 (i slovima sedamsto pedeset) Trockijevih ljudi posebnog kova koji su zašli po carskim kancelarijama, išamarali činovnike i isterali ih napolje.
Prekardaših. Nastavak u našoj sutrašnjoj kolumni posvećenoj kulturi kritičnih masa.