FAMOZNO:RAT BEZ KRČMARA
Belosvetska konfuzija je opšta. Konfuzija je možda još veća u beogradskom Slavskom Pojasu i Kitaj Gorodu, koji (zasad) ne uspevaju da „usaglase stavove“ i da se „odrede“ koga „podržati“ u američko-izraelskoj „specijalnoj vojnoj intervenciji“ u Iranu. (Nije mala stvar. Ishod rata zavisi od slavskopojasne, kitajgorodske, cincarsko-kalburske odluke, kužite, stari moji.)
Nije, fakat, cincarokalburima bilo lako „odrediti“ se: na jednoj strani je „Tramp Srbin“ - u koga su Kitaj Gorod i Slavski Pojas polagali mnoge nade, od kojih su sve do jedne izneverene - koji još uživa velike cincarsko-kalburske simpatije - na drugoj, opet, strani je Iran, brat po mržnji prema imperijalizmu i kolektivnom zapadu. Situacija Buridanovog magarca. Ili možda samo magaraca.
Istorija se sve brže ponavlja, ali ne kao pre, nego nekako kontramarksistički: počne kao farsa, a završi kao tragedija. Samo što je ukrajinski rat napunio četvrtu godinu, Amerika i Izrael su ponovili rusku grešku - koju Rusija ni pod mukama ne bi priznala kao grešku - i jurnuli su u rat bez krčmara, koji je, kao i ukrajinski, trebalo da potraje pet-šest dana, posle kojih je planirana pobedonosna parada, a koji se odužio na godine i kome se zasad ne nazire kraj. Raspolaganje velikom silom - a takvom silom raspolažu i Rusija i Amerika i Izrael - vrlo često (i sve češće) stvara iluziju nepobedivosti (i neprejebivosti) i neizbežno vodi ka bagatelisanju i potcenjivanju svih koji ne raspolažu ni približnom silom, ali koji su odlučni i hrabri.
Belosvetski silnici se suočavaju s jednim problemom verovatno većim od iluzije nepobedivosti i potcenjivanja protivnika, a to je tzv. konceptualna pristrasnost - inače jedan od glavnih uzroka strmopizda u saobraćaju - koja se može opisati kao čvrsto uverenje, koje velika sila pothranjuje, da će se tok stvari uvek odvijati u dlaku onako kako smo mi to zamislili i isplanirali. (Mom dopisnom prijatelju, Prijatelju Studenata, u više sam navrata skretao pažnju na zamke konceptualne pristrasnosti.)
Američko-izraelski plan je vaistinu bio konceptualno pristrasan gotovo koliko i Prijateljskostudentski. Plan je, pretpostavljam, pretpostavljao da će posle „dekapitacije“ (zapamtite ovaj termin - kandidat za reč godine) iranskog državnog i vojnog vrha nezadovoljne iranske narodne mase izaći na ulice i prekonoć strmopizditi obezglavljeni režim, što se - uprkos omraženosti iranskog režima među populacijom - nije dogodilo niti se moglo dogoditi, iz prostog razloga što iranske narodne mase nisu toliko lude da bi izašle na ulice gde bi ih pobile režimske milicije, kao što su to masovno činile relativno nedavno, i to za vreme predratnih demonstracija.
Iran, to nije rahmetli ajatolah Hamnei, Iran je sistem u kome glavnu reč vodi Iranska revolucionarna garda i kojekakve revolucionarne milicije koje lagodno žive od iranskog sistema onakvog kakav je i kakvog će braniti po cenu života, ako ni zbog čega drugog a ono zato što u slučaju režimskog strmopizda za njih nema nikakvog života.