"Spomenite me barem..." Prva srpska pesnikinja 30 godina pre smrti napisala svoju poslednju želju, umrla u tuđini zaboravljena od svih
Posle monahinje Jefimije i njene "Pohvale knezu Lazaru" iz 1402. godine, u naredna četiri veka među Srbima se zbog istorijskih okolnosti pojavilo malo ženskih pera, među kojima su bila dela Jelene Balšić, monahinje Kasije i grofice Katarine Kantakuzin Branković sredinom 15. veka.
U drugoj polovini 18. veka, 1776. godine, u fruškogorskoj varošici Irig rodila se Eustahija ili Evstahija Arsić, "blagodarna i visokoučena gospođa" kako ju je opisao Vuk Karadžić, prva moderna srpska književnica i velika dobrotvorka.
Irig je tada bio malo mesto na sremskim obroncima Fruške gore u Habzburškoj monarhiji, koje je iznedrilo mnoštvo velikana, među kojima je Branislav Mihajlović Mihiza. Ova varoš je rodno mesto i pionirke među modernim srpskim književnicama, vlasnice biografije kakvom se nisu mogu pohvaliti ni žene iz znatno modernijih i naprednijih kultura tog doba.
Rođena u uglednoj porodici
Eustahija je rođena 14. marta 1776. godine u uglednoj porodici Cincić, gde je vaspitavana. Od malih nogu pokazivala je interesovanje za književnost i duboko poštovanje prema nauci, a taj spektar bio je širok – od etike, istorije i filozofije, do geografije i astronomije.
Sa porodicom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne dane u rodnom mestu nalazi u odlomku dela "Poleznaja razmišljanja". S ponosom je istakla da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, "oni koji su osim sveta". Međutim, kao i mnoge umne žene tog toba, pa i onih kasnijih, one koje su se drznule da pređu granice sveta kojim su vladali mukarci, prva "slavenoserbska spisateljica" kod savremenika nije baš nailazila na razumevanje.
Udavala se tri puta, što je, za njeno vreme, bilo prilično slobodoumno. No, bila je svesna činjenice da su se samo udajom otvarala i vrata koje su ženama zatvorena. Prvo je bila u braku sa trgovcem Lackovićem iz Koprivnice, potom sa plemićem Tomislavom Radovanovićem iz Karlovca, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića, dok je treći suprug bio Sava Arsić, ugledni političar iz Arada, senator i veliki dobrotvor.
Prvo delo objavila anonimno
Govorila je nemački, engleski, rumunski, latinski, možda i grčki i francuski. Bila je jedna od prvih pretplatnica na dela srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića, kao i prva žena koja je postala članica Matice srpske. Baš kao njena savremenica iz Francuske, čuvena Žorž Sand, svoje prvo delo "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj" objavila je anonimno, u Budimu 1814. godine. Ime je sakrila pod jednu od pesama dodatih na kraju knjige.
"Sovjet matrnij“ bio je namenjen vaspitanju srpske omladine, i upravo je među tim mladim ljudima autorka stekla najveće uvažavanje. U knjizi je propagirala prosvetiteljske ideje i nužnost obrazovanja ženskog sveta. Posebno je štampala još samo jedno delo: "Poleznaja razmišlenju o četireh godišnih, vremeneh, s osobennim pribavlenijem o trudoljubin čeloveka, i otudu prishodešćej vseobšćej polze".
U vreme Karađorđevog ustanka, Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju pominju i stranci. Pruski oficir i plemić Oto Dubislav Pirh u svojoj knjizi "Putovanje po Srbiji" govori i o stanju u kulturi, a Eustahiji pripisuje da je prevodila Voltera i Vilanda, kao i da je dobro poznavala literaturu naroda čije je jezike govorila.
Zaboravljena posle smrti
Sluteći da će nakon smrti biti zaboravljena, tri decenije pre nego što je preminula napisala je svoju poslednju želju u stihu, moleći pesnike da joj makar spomenu ime: "Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti" (Pominjite me u svojim pesmama, miljenici muza, jer je to žrtva (počast) koju tražim u znak zahvalnosti). To se, međutim, nije dogodilo.
Eustahija Arsić je, kao i mnoge znamenite žene naše istorije, kulture i umetnosti, pala u zaborav. Vuk Karadžić je, međutim, nije zaboravljao. Kada ju je 1821. zamolio da skupi pretplatnike za treću zbirku njegovih pesama, ubrzo mu je poslala spisak sa stotinak imena, kao i novac. Prodala je šest primeraka, a ostalo otkupila i podelila vrednim učenicima.
Poslednjih 30 godina života Arsićeva nije ništa napisala, najverovatnije usled bolesti koja ju je mučila još od 1816. godine. Kada je tridesetih godina 19. veka preminuo njen treći suprug, život joj se drastično preokrenuo. Morala je da preuzme brigu oko imanja, a zatekla ju je i parnica oko oko salaša.
Pogledajte u galeriji fotografije srpske Crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Aradu:
Savremenici o prvoj Srpkinji među književnicima nisu mnogo pisali, što i nije za čuđenje. Eustahijino ime pojavilo se svega dva-tri puta u nekim časopisima i nestalo. Umrla je 1843. godine u Aradu, gotovo zaboravljena.
Približno mesto njenog večnog počinka obeleženo je mermernom pločom na zidu srpske Crkve Svetih apostola Petra i Pavla, koja je otkrivena tek 2003, povodom 170. godišnjice njene smrti. Svu imovinu ostavila je prijateljima, crkvi u Irigu, županijskoj bolnici, Matici srpskoj, siromašnim udovicama i srpskoj školi u Aradu, jer nije imala potomaka.
"Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi 'Mozaik žitelja iriških', Ladislav Varga, publicista i dramski pisac, posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila dosta traga, ali je autoru nedostajao njen portret. A onda se dogodilo čudo... U zaostavštini Eustahijinog drugog supruga naslednici su pronašli porculansku šoljicu, na kojoj je austrijski majstor Bauer oslikao njen lik. Ispijajući čaj u raskošnom salonu, sigurno nije mogla ni da sanja koliko će taj portret biti dragocen dva veka kasnije", prenosi Žena.
Bonus video: