"Kada zauvek odem majko, voleo bih da me se ljudi sećaju!": Dejan (24) je predosetio kraj, mogao je da ne ode u vojsku, ali poziv otadžbine nije odbio!
Bio je talentovan pesnik, slikar i student prava. Mogao je da izbegne poziv za vojsku, ali je izabrao otadžbinu. Poginuo je na praznik Cveti od zabranjenih kasetnih bombi, a njegove pesme i slike danas svedoče da je mladi umetnik znao kuda ide - pravo u večnost.
Postoje sudbine koje su zapisane u stihovima pre nego što se dogode u stvarnosti. Takva je bila sudbina Dejana Mančića (24) iz Niša, vojnika-rezerviste, darovitog umetnika i heroja, koji je položio život braneći Kosovo i Metohiju 1999. godine.
"Majko, kada zauvek odem..."
Pre nego što će krenuti na svoj poslednji zadatak, na put bez povratka, Dejan je majci uputio rečenicu koja danas odzvanja kao amanet: "Kada zauvek odem majko, voleo bih da me se ljudi sećaju!"
Dejan nije bio samo broj u vojnoj evidenciji. Bio je student prava koji slobodno vreme nije provodio u kafanama, već s objektivom aparata u rukama, slikajući srpske manastire.
Mogao je da ostane, ali je izabrao vojsku
Kada je počela NATO agresija, Dejanov otac je, kao i svaki roditelj koji strepi za jedinca, imao mogućnost da mu "sredi" da se ne odazove pozivu. Ali, za Dejana to nije bila opcija.
- Odmah je bio protiv toga. Čim je stigao poziv, javio se u svoju jedinicu, 230. samohodni puk PVO - kažu oni koji su ga poznavali.
Iz okoline Niša, jedinica je ubrzo prebačena na Kosovo i Metohiju. Dejan, koji je bio vezista, znao je da ide tamo gde se vodi pravi rat.
Nije bežao od svoje sudbine. Išao joj je u susret, veran stihovima svoje pesme "Moć reči": „...ako čovek nekog ne spomene, nikad nije ni postojao".
Kobne Cveti na položaju Grebnik
Bilo je to 4. aprila 1999. godine. Pravoslavni vernici slavili su Cveti, a katolici Uskrs. Oko 14.30 časova, nad vatrenim položajem Grebnik kod Peći, začuo se jeziv zvuk NATO aviona.
"Sklanjajte se, kasetne!", odjeknuo je glas komandira. Dejan je pokušao da uđe u svoje vozilo, ali ga je bljesak eksplozije i vrelina zabranjenih kasetnih bombi zatekla na samim vratima. Teško povređen, pao je u nesvest. Dok je sanitet hitao ka Prištini, njegovo mlado srce prestalo je da kuca. Preminuo je pre nego što je stigao do bolnice.
Fondacija koja čuva sećanje
Dejan je sahranjen na Novom groblju u Nišu, pored svojih saboraca. Posthumno je odlikovan Ordenom za zasluge prvog stepena, ali najveće odlikovanje čuvaju njegovi najbliži.
Porodica Mančić i grad Niš osnovali su Fondaciju "Dejan Mančić". Svake godine na dan njegove pogibije raspisuje se konkurs za mlade pesnike, a nagrade se dodeljuju na Dejanov rođendan, 21. juna.
Tako je Dejanu ispunjena poslednja želja - ljudi ga se sećaju. Sećaju se momka koji je bio previše mlad da bi umro, a dovoljno star da postane besmrtan. Heroj koji je za Srbiju dao ono najvrednije što čovek ima - život.
Nije uzalud zapisao da čovek živi onoliko koliko traje sećanje na njega. Sudbina je htela da on živi večno.