STRATEŠKI TOKOVI: Razgorevanje vatre
Takođe smo ovde mnogo puta napisali da je stoga nemoguće pojačati ringlu u jednom od ovih ratova, a da se to nužno ne odrazi na onom drugom ratu i da je krajnje protivrečno raditi npr. na miru u Ukrajini, a da se istovremeno pali Bliski istok, jer će to dodatno zapaliti i Ukrajinu. U ovu taktičku protivrečnost je upala aktuelna administracija Donalda Trampa sa otpočinjanjem širih napada na Iran, što je zapalilo Bliski istok i više nego što su očekivali i što je oslabilo njihove pozicije svuda - od Ukrajine sve do Dalekog istoka - i oslabilo pozicije prema dva ključna strateška takmaca - Rusiji i Kini.
Rusija je čisti dobitnik ovog novog puškaranja oko Irana jer su ne samo drastično porasle globalne cene energenata već je Tramp bio prinuđen da ublaži sankcije na izvoz ruske nafte kako bi povećao količine ovog energenta na svetskim tržištima i time uticao na smanjenje rasta njene cene, i to nakon što je mesecima pokušavao da ograniči broj zemalja koje su uvozile rusku naftu. Sada je to sve palo očas u vodu i ne samo to već se Tramp toliko raspucao po Iranu da je smanjio zalihe projektila i ostale afektive, pa će manje biti za Ukrajinu, jer ipak nije spreman da efektive liši domaće američke magacine, već one saveznike koji mogu da trpe i ćute. Štaviše, strateška brzopletost u koju je Tramp upao u Iranu ga je naterala da okrene Putina kako bi skenirao kako da se vadi iz ove situacije, što je opet očas posla uspostavilo strateški paritet Amerike i Rusije i uništilo Trampov plan da bude veliki šef koji će Putina i Zelenskog kao mlađe partnere dovesti za diplomatski sto. Nehotice je Putinu prepustio ulogu velikog šefa koji je sada u poziciji da posreduje da se za diplomatski sto dovedu Amerika i Iran, a što će na svojoj koži verovatno osetiti Ukrajina, s koje je najnovijim zbivanjima na Bliskom istoku potpuno skrenuta pažnja, što opet ide Rusiji u prilog, koja će ovo verovatno strateški razumno pokušati da valorizuje na bojnom polju.
Pored Rusije, koja je čisti strateški dobitnik ovog najnovijieg puškaranja oko Irana, indirektni dobitnik je i Kina, i pored eventualnih problema oko dotoka nafte iz Irana, jer svako vanredno angažovanje Amerike na Bliskom istoku znači i pomeranje fokusa i nešto efektive sa Dalekog istoka, gde američki glavni saveznici Japan i Južna Koreja sada prate šta ova dešavanja znače za njihov region, a što pažljivo prati i NATO, na koga je Tramp ponovo ispalio niz kritika da mu ne pomaže dovoljno oko Irana. Da ne pominjemo da je Kina od svih velikih sila strateški najsvežija jer se Amerika troši na Bliskom istoku, a Rusija u Ukrajini.
Sve u svemu, Tramp zasad ništa nije dobio intervencijom u Iranu, a izgubio je zamah stečenog strateškog respekta nakon lake intervencije u Venecueli. Međutim, Tramp ne voli da gubi, što znači da bi, u najmanju ruku, mogao poslati komandose da otvore Ormuz. Međutim, eventualni desant na Ormuz bi mogao proći kao francusko-britanski desant na Suec iz 1956. godine, odnosno, čak i ako bude vojnički uspešan, teško će biti dugoročno diplomatski održiv. A pitanje je da li će biti i vojnički uspešan, jer smo ušli u vreme jeftinih dronova koji komplikuju logistiku skupih kopnenih operacija, pa je na Trampu teška odluka da li da uđe još više u pakao ili da traži izlaznu strategiju iz njega.