ISTORIJSKA ČITANKA KURIRA Teroristi! Glavni grad SFRJ bio važna raskrsnica puteva militanata!
U oktobru 1985. godine palestinski teroristi oteli su u Egiptu italijanski putnički brod „Akile Lauro“.
Drama talaca - turista na kruzeru - trajala je nekoliko dana i završena je njihovim oslobađanjem, a kad je okončana, organizator otmice, inače ličnost poznata svim bezbednosnim službama sveta pod imenom Abu Abas, za utočište je odabrao Beograd!
Niko zbog toga nije bio iznenađen jer se glavni grad SFRJ već godinama ranije pročuo kao važna raskrsnica puteva svetskih terorista i sigurna kuća za mnoge od njih.
Tampon zona
Treba se setiti da je Jugoslavija, zbog svog jedinstvenog geografskog položaja i liderstva u Pokretu nesvrstanih, predstavljala tampon zonu između Istoka i Zapada. Na traženje egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, takođe jednog od utemeljivača politike nesvrstanosti, Tito je šezdesetih godina uspostavio bliske odnose sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom, pa je, između ostalog, njen vođa Jaser Arafat prilikom poseta Beogradu dočekivan po protokolu predviđenom za šefove država.
Manje vidljiva podrška ogledala se u pomoći terorističkim akcijama kojima su Palestinci mislili da će se izboriti za svoju državu...
Ali teroristi su svet neuračunljiv, ljudi bez kontrole, pa se u aprilu 1980. desilo da Beograd bude poprište jednog atentata. Jugoslovenskoj javnosti, naravno, informacije o tome bile su uskraćene, ali depeša državnog sekretara SAD od 22. aprila 1985. godine, objavljena na sajtu Vikiliksa, glasi: „U Beogradu pokušano ubistvo Abu Ijada, ranjen njegov vozač. Osumnjičen je Abu Nidal.“ Abu Ijad bio je drugi čovek u hijerarhiji PLO, odmah iza Jasera Arafata i šef palestinske obaveštajne službe. A što se drugog Abua iz depeše tiče, sve dok Klintonova administracija nije proglasila Osamu bin Ladena za „državnog neprijatelja broj jedan“, ovu neslavnu titulu - od Reganovog vremena - nosio je Abu Nidal.
Pošto se odvojio od PLO jer je Jasera Arafata smatrao „nedovoljno odlučnim“ i odbacio sve pregovore koji bi doveli do mirnog rešenja na Bliskom istoku, Abu Nidal izvršio je niz napada u dvadesetak zemalja u kojima je poginulo tristotinak ljudi. Glavna meta bili su mu Arafatovi saradnici, ali se, pored toga, specijalizovao za napade na avione i aerodrome. Najspektakularnije akcije Abu Nidalove grupe bile su pokušaj otmice Panamovog aviona u Karačiju 1986. godine, kada je poginulo 22 ljudi, napad na sinagogu u Istanbulu iste godine, prilikom kojeg je stradalo dvadesetak osoba, i istovremeni napadi na šaltere za prodaju avio-karata izraelske kompanije „El Al“ na aerodromima u Beču i Rimu godinu dana ranije.
Nezavisni autori su Abu Nidala nazivali psihopatom, a od 1980. do 1985. godine Beograd mu je - uz prećutnu saglasnost jugoslovenske SDB - bio glavna baza. Istoričar jugoslovenskih tajnih službi Marko Lopušina beleži da je Abu Nidal rukovanjem eksplozivom - u skladu sa tadašnjom državnom politikom - obučavan na Institutu bezbednosti na Banjici.
Lopušina tvrdi i da je tokom boravka u Beogradu Abu Nidal imao infarkt. Jugoslovenska Služba državne bezbednosti stoga je organizovala da ovaj ozloglašeni terorista pod lažnim imenom otputuje u Hjuston, gde ga je, opet u našoj režiji, operisao čuveni Majkl Debejki!
Sigurna kuća
Bilo bi pogrešno misliti da je Abu Nidal bio izuzetak. Jozef Bodanski, viši savetnik u ministarstvu odbrane SAD i šef Kongresne radne grupe za terorizam i konvencionalni rat, beleži da su od 1980. praktično sve velike palestinske terorističke organizacije u Jugoslaviji imale svoje sigurne kuće, objekte za komunikaciju i zalihe eksploziva i oružja. Razlog za ovo mogao bi da se sažme u rečenicu „Neprijatelji Zapada naši su prijatelji. I prijatelji SSSR“. Iz sličnog razloga Jugoslavija je podržavala brojne oslobodilačke pokrete u Africi i Aziji, uz to još i gradeći lidersku poziciju u Trećem svetu.
Kroz Beograd su tih godina defilovali razni likovi, a jedan od živopisnijih bio je Ju Kikumura, član Japanske crvene armije, koji je pružala bratsku pomoć PLO. On je iz palestinske sigurne kuće u Beogradu 1. maja 1986. krenuo u Holandiju, noseći u prtljagu tranzistor „soni“ sa ugrađenom bombom, šest detonatora i kilogram TNT - što je bilo dovoljno za rušenje pet aviona, ali je na aerodromu u Amsterdamu uhapšen i sprečen u svom naumu. Holandska policija primila je „anonimnu dojavu“, a stručnjaci za terorizam ne isključuju mogućnost da je naša SDB našla svoju računicu u osujećivanju ovog masakra.
Jugoslavija je u to vreme bila država koja je mogla i smela da „igra svoju igru“. Demonstrirala je to i u jesen 1985, kad su članovi palestinske organizacije PFL u Egiptu oteli italijanski kruzer „Akile Lauro“.
Sam čin preuzimanja broda protekao je traljavo: četvoricu otmičara pritajenih na brodu otkrila je posada, pa su Palestinci morali da deluju pre planiranog vremena. Većina putnika nalazila se na obali da bi razgledala piramide, tako da se među taocima našlo samo 350 članova posade i između 60 i 80 putnika, većinom Amerikanaca.
U zamenu za njih otmičari su zatražili oslobađanje pedeset Palestinaca iz izraelskih zatvora. Pošto su svet obavestili da je „Akile Lauro“ otet i pošto su izneli svoj zahtev, isključili su radio-stanicu, i niko nije mogao da locira brod koji se uputio ka luci Tartus u Siriji. Ronald Regan, predsednik SAD, poslao je u Mediteran specijalne jedinice „Foke“ i „Delta tim“ da razmotre mogućnost oslobađanja...
Ali sirijske vlasti, mimo očekivanja otmičara, odbile su da ih prime, posle čega je brod uzeo kurs ka Port Saidu u Egiptu, što mu je i inače bilo odredište pre kidnapovanja. Usidrio se u luci i, posle dva dana pregovaranja, uz posredovanje Jasera Arafata, oteti članovi posade i putnici napustili su brod, a Palestinci su se redovnom avionskom linijom uputili iz Egipta u Tunis.
Ubistvo taoca
Tek tada utvrđeno je da su otmičari ubili jednog putnika, Amerikanca jevrejskog porekla u invalidskim kolicima, i njegovo telo bacili u more. Postupajući po hitnom naređenju, lovački avioni sa američkog nosača „Saratoga“, koji se nalazio u Sredozemnom moru, presreli su u vazduhu putnički avion sa otmičarima i skrenuli ga ka bazi NATO na Siciliji. Otmičarska četvorka je odmah uhapšena, ali se ispostavilo da je među ostalim putnicima i vođa PFL Abu Abas, koji je, naravno, izjavio da je reč o pukom slučaju.
Posle rasprave italijanske policije i Amerikanca oko nadležnosti, i uprkos žestokom protivljenju ovih drugih (doputovao je i sekretar odbrane Kaspar Vajnberger), Abasu je dozvoljeno da nastavi put. A on je izabrao da iz Rima odleti - u Beograd!
Bezbednosnim službama u svetu Abu Abas bio je poznat kao organizator terorističkih napada na Izrael i otmica mirovnih trupa Ujedinjenih nacija u Libanu. Ali, uprkos ogromnim pritiscima američke administracije i državnog sekretara Džorža Šulca lično, koji je u Beogradu lupao pesnicom o sto ispred jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Raifa Dizdarevića, naše vlasti - što je danas nezamislivo - odbile su da im Abasa izruče.
Prosledile su ga Bukureštu, odakle ga je Nikolae Čaušesku poslao na Bliski istok. Abu Abas bio je pod zaštitom Sadama Huseina u Iraku sve do američke invazije 2003. godine. Tek tada je Amerikancima dopao u ruke...
Bojni otrov
A kad smo kod terorista koje su jurile SAD, pomenimo i ovo: nedavno obelodanjeni dokument iz juna 1986, koji se u arhivi SDPR (Savezne direkcije za promet roba - čitaj: trgovina oružjem) čuva pod oznakom „vojna tajna - strogo poverljivo“, opisuje boravak tada 29-godišnjeg Osame bin Ladena u Beogradu.
Pod naslovom „Zabeleška o razgovoru sa strancima“ opisani su razgovori funkcionera SDPR sa trojicom stranaca koji su u njihove prostorije došli nenajavljeni, u pratnji dve Jugoslovenke čija uloga nije bliže objašnjena, i predstavnika „Geneksa“. Jedan posetilac bio je iz avganistanskog Pokreta otpora u SSSR, drugi je opisan kao turski državljanin koji živi u SAD, a treći Osama bin Laden kao „državljanin Saudijske Arabije“.
Hteli su da za sto miliona dolara u kešu kupe razno oružje za mudžahedine koji su u Avganistanu ratovali protiv Rusa. Za bojne otrove rečeno mu je odmah da je stav Jugoslavije bio da prodaju isključivo državama, a ne organizacijama i pokretima, a za ostalo... da se javi za dva dana. Kad se uredno javio, saopšteno mu je da od posla nema ništa. Jugoslavija nije htela da kvari dobre odnose sa SSSR.
Vremeplov: Te 1985. godine...
Švedska je kupila dve podmornice proizvedene u Jugoslaviji, obznanjeno je postojanje radikalne islamske grupe Hezbolah u Libanu, u Velikoj Britaniji je posle godinu dan ugušen štrajk rudara, lider SSSR je postao Mihail Gorbačov, a film „Amadeus“ Miloša Formana dobio je osam Oskara.
Kurir