Istine rata
Kada se ostave po strani klasične taktičke ratne obmane, koje su se nekad sastojale od premeštanja žbunja i maskiranja jedinica, a danas od poturanja lažnih radara i baterija umesto pravih, rat ipak na istinit način ocrtava realno stanje stvari među državama i narodima. Ne možete se duže vreme folirati da držite teritorije koje ne držite, niti da možete da zatvorite frontove koje ne možete da zatvorite. U ratu malo vrede pretnje, buka i bes, već se realno računa samo ono što možete da izvedete na prašnjavom terenu.
Politika, s druge strane, ima drugačije principe funkcionisanja i u njoj klasični političari često daju izjave kako bi postigli neke kratkoročne efekte, bez mnogo brige za dugoročne posledice. U političkom polju o dugoročnim posledicama brine tek veoma retka kasta državnika, ali oni su toliko retki da su tek izuzetak koji potvrđuje pravilo kratkoročnog delovanja tzv. običnih političara.
Donald Tramp je prvu pomirljivu izjavu, čija je suština da će rat na Bliskom istoku potrajati još dve-tri nedelje jer Amerika nema rezona da traje duže, dao u sredu prošle nedelje kako bi ostvario kratkoročni efekat smirivanja tržišta, berzi i pre svega podivljale cene nafte, što je i postigao jer je cena nafte ekspresno pala nakon te njegove izjave. Međutim, njome je poslao Irancima poruku da mu se zbog sopstvenih ekonomskih interesa žuri da okonča rat, te su oni sasvim pametno pročitali iz toga da mu je više stalo do završetka rata nego njima, što ih je dovelo u poziciju da mogu kuražnije da ispostavljaju uslove završetka ovog rata. To je shvatio i Tramp ili mu je to neko prišapnuo, pa je stoga ovoga vikenda ispalio novu izjavu tj. tvit, u kom preti Iranu paklom sa čeličnih raketnih nebesa kako bi popravio svoju pregovaračku poziciju koju je prethodna izjava pogoršala, iako je popravila situaciju na tržištima. Ova je imala upravo suprotan efekat - ponovo je uzbunila tržišta i cenu nafte, ali je donekle popravila američku pregovaračku poziciju, odnosno smekšala malčice Iran za aktivnije pregovore.
Tako se u diplomatskim kuloarima pojavio pakistanski mirovni predlog, tzv. islamabadski sporazum, koji u dva koraka predviđa obustavu neprijateljstava - od kojih je prvi prosto primirje, a drugi bi bio obuhvatniji mirovni sporazum. Sve ovo se dešava unutar roka od 48 sati, koji je Tramp dao Iranu u svojoj drugoj pretećoj objavi, a koji još nije istekao dok ovo pišemo, ali koji će isteći dok čitaoci budu ovo čitali. Teško je potpuno precizno reći šta će se desiti u međuvremenu, ali se može pretpostaviti da će, ako predloženi sporazum propadne, Tramp morati da gađa nešto kada je već toliko najavljivao gađanje, ali da opet neće da gađa toliko da bi mu kao jedina opcija ostala krvavi rat do istrebljenja sa Iranom, jer i Amerika bi od toga imala štete i preveliku i možda nenadoknadivu potrošnju resursa. Tramp je političar koji voli da drži sve opcije otvorenim, što će verovatno i nastaviti da čini, a mi možemo samo da se nadamo da je predloženi „pakistanski sporazum“, čak i ako ne bude momentalno uspešan, otvorio vrata ozbiljnijim pregovorima i pored gađanja koja se mogu nastaviti, i otklonio opasnost od one najdrastičnije opcije od koje nakon dugo vremena prvi put preti opasnost svetu baš u ovom ratu, a koja bi ga bukvalno uvela u pakao.
Nije da je ovaj svet baš raj, ali tek bi bilo loše da postane pakao.