FAMOZNO: ODLAGANJE KATASTROFE
sravniti Iran sa zemljom i time označiti početak katastrofe realnosti, kojom već godinama pretim - ali sam oko 23.45 zaključio da (eventualna) katastrofa realnosti nije dovoljan razlog da remetim ustaljenu rutinu, pa sam oko ponoći legao u krevet, malo čitao i ubrzo zaspao.
Da me je u utorak neko pitao hoće li Tramp ostvariti pretnju, rekao bih mu da je gotovo sigurno da hoće. Malo je šta ukazivalo da neće. Na jednoj ivici katastrofe realnosti stajao je Tramp, spreman ko zapeta puška da napravi svako zamislivo sranje, na drugoj, opet, strani ivice stajali su iranski revolucionarni gardisti, ne manje spremni da podnesu sva zamisliva sranja. Tim pre što nemaju drugog izbora osim da ih podnesu.
U sredu ujutru se na portalu moje omiljene žutare Blica - koji najbolje volim zbog visokih dometa gromoglasne tupoumnosti - obavestih da je „Tramp u poslednjem sekundu povukao ručnu“, da je bilo stani-pani - „Sat do smaka sveta, pa preokret veka!“ (Je l’ vidite zašto volim Blicove naslove). Smeo bih da garantujem da „preokret veka“ neće potrajati ni koliko onaj Čedin, ali bolje išta nego ništa. Trampova tevabija će u međuvremenu pokupiti profit sa berzi, zaraćene strane će se pregrupisati i ubrzo će početi sledeći pičvajz. Sve u svemu: ne trčite pred rudu. Nemojte se prevremeno udarati šapicama o grudi, nemojte otkazivati naručene gaće od kevlara, trebaće vam uskoro. Katastrofa realnosti - koju je Pol Virilio najavio sredinom devedesetih - samo je odložena.
Svi uslovi za katastrofu realnosti su tu. Na prvom mestu svetska dominacija „politike najgoreg zamislivog“, čiji je dolazak Virilio takođe najavio još sredinom devedesetih. Pogrešno bi sad bilo podleći teorijama zavere i pomisliti da savremeni političari najgoreg mogućeg od svih političkih mogućnosti namerno biraju onu najgoru i da svesno rade na katastrofi realnosti. Daleko od toga. Njihove namere su „časne“ (do moga). Oni žele sve najbolje (poslušajte ih samo). Virilio objašnjava - a njegova objašnjenja se ostvaruju pred našim očima - da pomahnitale (i sve mahnitije) tehnologije i posledično ubrzanje svih procesa sve manje (i sve ređe) ostavljaju političarima najgoreg mogućeg bilo koji drugi politički izbor osim najgoreg zamislivog.
Isto tako je pogrešno zamišljati katastrofu realnosti kao survavanje brda i dolina, isparavanje okeana i propadanje u bezdan - biće i toga, ali na kraju sveta, koji nije isto što i propast realnosti - katastrofa realnosti je propadanje percepcije, psihologije i rasuđivanja. Jer pazite: ako većina populacije u nekoj državi - uzmimo primer Amerike, a vi svaki svoga upišite subašu - ne primeti da će je Donald Tramp odvesti pravo u katastrofu, ako se Trampu štaviše obraduje, to samo znači da je ta populacija plebiscitarno glasala za nastupajuću katastrofu.