Novi film o nacistima podigao prašinu: Bolna tema o kolaboraciji sa Nemačkom i izdaji svoje zemlje
Novi filmKsavijea Đanolija „Les Rayons et les Ombres“ (Zraci i senke) u središte stavlja stvarnu i još uvek osetljivu priču o Žanu Lišeru, moćnom novinskom izdavaču koji je od pacifiste postao nacistički kolaboracionista, a 1946. godine pogubljen je zbog izdaje.
U filmu ga glumi Žan Dižarden, dok je pripovedna perspektiva poverena njegovoj ćerki Korin Lišer, nekadašnjoj glumačkoj zvezdi koju je francuska javnost svojevremeno slavila kao „novu Garbo“.
Priča ispričana iz posleratne perspektive
Film je postavljen iz posleratne perspektive Korin Lišer, koja na pozajmljeni magnetofon beleži svoja razmišljanja dok pokušava da pomiri odanost ocu sa činjenicom da je osuđen za veleizdaju. Njena lična i emotivna perspektiva pritom postaje okvir za širu priču o poricanju, ćutanju i moralnoj odgovornosti.
Njen pogled na prošlost počinje da puca kada joj u stan dolazi jevrejski reditelj koji joj je pomogao na početku karijere. Kada ga pita za sestru, saznaje da je umrla u koncentracionom logoru.
„Nisam znala“, kaže Korin u filmu, na šta dobija odgovor koji postaje jedna od najsnažnijih replika priče: „Jesi li uopšte pokušala da saznaš?“
Tema koja i dalje izaziva sporove
Đanolijev film otvara pitanje koje ni decenijama nakon rata nije izgubilo snagu: kako prikazati ljude koji su živeli privilegovano i raskošno dok su se oko njih odvijali zločini okupacije i progoni. Upravo zato film u Francuskoj izaziva podele.
U fokusu nije samo Lišerova politička i moralna odgovornost, već i širi društveni mehanizam zatvaranja očiju pred zločinima. Film tako ne govori samo o pojedincu, već i o okruženju koje je omogućilo da se užasi rata potiskuju ili ignorišu.
Otac, ćerka i slepilo prema stvarnosti
Posebnu težinu priči daje odnos između Korin i njenog oca. Njena privrženost prema Žanu Lišeru dugo nadjačava svest o onome što se dešavalo tokom okupacije, ali upravo susret sa rediteljem razotkriva dubinu tog slepila.
Film, prema oceni Gardijana, ne nudi jednostavne odgovore niti jasnu podelu na privatnu odanost i istorijsku krivicu. Umesto toga, otvara prostor za neprijatno, ali nužno pitanje: koliko je neznanje zaista bilo neznanje, a koliko svestan izbor da se ne vidi ono što se dešavalo.
Osetljiva tema u savremenom francuskom filmu
Đanoli se tako prihvatio teme koja u Francuskoj i dalje ostaje politički, istorijski i emotivno osetljiva. Priča o kolaboraciji s nacistima, ulozi medija i ponašanju kulturne elite tokom okupacije i dalje izaziva snažne reakcije, a „Les Rayons et les Ombres“ očigledno se upisuje upravo u taj prostor nelagode.
Žan Dižarden u filmu tumači lik koji nije prikazan samo kao istorijska fusnota, već kao figura oko koje se i danas lome tumačenja o krivici, odgovornosti i pokušajima naknadnog opravdavanja.
Reditelj Ksavije Đanoli dodatno je naglasio koliko je tema i dalje osetljiva u francuskom društvu, podsetivši na reči istoričara Paskala Orija: „Niko mi ne bi oprostio kada bih rekao istinu.“ Upravo ta rečenica sažima i ton filma, koji se ne bavi samo ličnom pričom Žana Lišera, već i neprijatnim pitanjem koliko je Francuska zaista spremna da se do kraja suoči sa nasleđem kolaboracije.
(Kurir.rs/ tportal)
Bonus video: