"Svojom krvlju nacrtao je mapu minskog polja": Peđa Leovac – heroj Košara koji se ranjen vratio u boj iz kog nije bilo spasa! Snajper mu pokidao lančić s krstom
U antiterorističkoj borbi na Кošarama, 14. aprila 1999. godine, herojski je poginuo oficir Vojske Jugoslavije, potporučnik Predrag Peđa Leovac.
Potporučniku Predragu Leovcu, komandantu interventnog voda 53. graničnog bataljona, na Vidovdan je u rodnim Pljevljima svečano otkriven spomenik 2024. godine.
O herojstvu ovog mladića, jednom od simbola epske bitke, tada je za Kurir govorio Dejan Radojević, njegov saborac, a danas sveštenik SPC u Gornjoj Gorevnici kod Čačka. Stupio je na jug Srbije kao redovni vojnik i raspoređen je u jedinicu na čijem je čelu stajao već slavom ovenčan, tek neku godinu stariji oficir. Sudbina ih je zauvek vezala.
- Potporučnika sam upoznao 28. januara 1999, kada se vratio nakon ranjavanja. On je 27. oktobra 1998. upao u minsko polje između karaula Ćafa Prušit i "Dejan Radanović". Išao je u zasedu. Geler od mine mu je oštetio lice i vilicu. Na jednom papiru je svojom krvlju nacrtao mapu tog minskog polja. Prebačen je hitno na VMA. Iako se nije oporavio, na svoj zahtev izlazi u januaru, provodi desetak dana u Pljevljima i vraća se u jedinicu u Đakovicu - kazuje Radojević.
Roditeljima je rekao: "Moram da se vratim, moj intervetni vod je ostao u Đakovici, ne znam ko ih vodi i ne znam da li će ih sačuvati žive!" Nije hteo da zaduži nijednu drugu pušku, već je hteo samo svoju, pa se vratio u minsko polje gde je i ranjen!
- Leovac, Cvetković i ja smo otišli tamo. Koristio je onu mapu iscrtanu krvlju. Tu pušku nosio je do pogibije.
Interventni vod pod Leovčevom komandom obavljao je dužnosti u rejonu karaula Ćafat Prušit, Goden i "Dejan Radanović", a 10. aprila ujutru uspevaju da se probiju do Košara i sa vojnicima iz karaule povrate granični kamen C4 (Maja glava) od albanskih terorista.
- Polažaj smo držali do večernjih sati, ostali smo bez hrane i municije. Ceo dan su se vodile borbe. Uspešno smo odolevali napadima terorista, kojih je bilo između 300 i 500. Nas znatno manje, 15 vojnika sa karaule Košare i 32 interventnog voda. Ne dao bog nikome! - rekao je svojevremeno Radojević.
Tada mu je Leovac izdao naređenje da sa vojnikom Simom Popovićem ode na karaulu Morina po municiju i hranu. Upali su u zasedu na mestu zvanom Škoza. Albanci su probili obruč i ušli na teritoriju Jugoslavije. Radojević tada biva ranjen, Popović gine, ali i vojnici sa Morine Ivan Bogosavljević i Radiša Ilić.
Interventni vod nije izdržao pritisak na C4 i morali su da se povuku u selo Batuša. Potporučnik 13. aprila dobija naredbu od pukovnika Milana Kotura da krene u zauzimanje Maja glave.
- Svima nam je rekao: "Ne želim da vas vodim u sigurnu smrt, ako neko treba da da svoj život, onda sam to ja!" Mi smo se pobunili, ali on je bio čovek strog, prek, ali 100 odsto pravičan, čovek koji je u svaku akciju išao prvi, nije dozvolio da ijedan vojnik bude ispred njega.
O Predragu Peđi Leovcu (1975-1999)
- rođen 20. decembra 1975. u Pljevljima
- nakon završene gimnazije odlazi na Vojnu akademiju u Beograd
- Akademiju završava 1998. i biva raspoređen u Đakovicu, u 53. granični bataljon
- sa činom potporučnika komandovao je interventnim vodom
- krajem 1989. teško je ranjen u minskom polju
- već u januaru 1999, nedovoljno oporavljen i na svoj zahtev, vraća se u jedinicu
- 14. aprila 1999. poginuo kad ga je pogodio snajper
- imao je 23 godine
- jedna ulica u Pljevljima nosi njegovo ime
- Kulturni centar u Pljevljima takođe nosi ime ovog junaka
Narednog dana, 14. aprila, Leovac sa dobrovoljcima, rezervistima i ugovorcem Zlatkom Kostićem kreće sa Vrbe prema Maja glavi. Naredio je svom intreventnom vodu da mu čuvaju leđa i da budu 400 metara iza njega.
- Naišli su na 500 pripadnika OVK. Ispalio je prvi metak, pa drugi, pogađa ga snajper, metak kida lančić s krstićem, koji je Kostić uzeo i kasnije predao porodici. Rezervisti i dobrovoljci spuštaju Leovca, preuzimamo ga Cvetković i ja. Nosili smo ga do saniteta... Pogođen je malim kalibrom 5.56. Koliko se samo žrtvovao da bi nas vojnike sačuvao i da bi nas žive vratio kući! - rekao je:
- Ranjenog Peđu Leovca desetar Saša Cvetković i ja nosili smo dva kilometra do sanitetskog vozila. Zbog napada NATO agresora i minobacača OVK nije moglo da se dođe do karaule Morina. Oči mu otvorene, davao je znake života. Spustili smo nosila pokraj saniteta, raskopčali mu borbeni prsluk, pancir, košulju, tražili smo ulaznu ranu metka. Bila je u predelu vrata i levog ramena, ali izlaznu nismo mogli da nađemo. Zauvek ću pamtiti Leovčevo otvaranje očiju, polublagi osmeh, zatvaranje očiju, ispuštanje duše... Izdahnuo mi je na rukama.
Ogroman značaj, dodaje Radojević, imaće ovaj spomenika heroju, jer ne smeju da se zaborave oni koji su životom branili otadžbinu i veru.