Kina i Rusija (ne) mogu pomoći Iranu
Talasi napada, uključujući rakete i dronove koje Teheran koristi širom regiona, vratili su odnose na tačku otvorenog neprijateljstva. Eskalacija nasilja dovela je do toga da Saudijska Arabija, UAE, Katar, Oman, Kuvajt i Bahrein izaberu stranu i stanu uz SAD, pa čak i Izrael. To je prekretnica s dalekosežnim posledicama.
Iran i Saudijska Arabija potpisali su 10. 3. 2023. u Kini istorijski sporazum o obnovi diplomatskih odnosa. Sporazum, ostvaren pod dirigentskom palicom Pekinga, mnogi su tumačili kao veliki diplomatski uspeh koji će dovesti do smirivanja tenzija i drugačijih, pragmatičnijih i plodotvornijih relacija. Ovaj razvoj događaja pozdravio je i tadašnji predsednik SAD Džo Bajden. U tom periodu veze s Rijadom bile su i te kako zategnute jer je Bajden kao najodgovornijeg za stravično ubistvo novinara Džamala Kašogija smatrao princa Muhameda bin Salmana. Kratak predah između dva istorijska protivnika pokazao se kao uvod u novu fazu napetosti.
Sporazum iz Pekinga danas pripada prošlosti. Dalji razvoj zavisi od toga kako će se sukob sa Iranom razvijati i šta će Vašington odlučiti: da li će doći do slanja trupa ili pokušaja primirja. Trampova administracija će morati da uzme u obzir i regionalne interese, uključujući i poziciju Izraela. Ono što preostaje nakon završetka rata jeste: da li će promene u Teheranu biti brze ili će početi zbunjujuća i opasna faza, za Irance i šire. Zalivske monarhije su tokom poslednje decenije ušle u fazu snažnog ekonomskog razvoja koji ih približava Zapadu i od kojeg ne žele da odustanu.
Korišćenje nafte kao osnove za diverzifikaciju ekonomije, umesto monokulture, privlači investicije i stvara prosperitet, uprkos i dalje prisutnim nejednakostima. Petromonarhije svakako nisu primeri demokratije. Međutim, pronašle su način da iskoriste svoj geografski položaj.
Postaju most između tehnološki naprednog Zapada i sve bogatije Azije. Emirati imaju čvrst stav prema Teheranu. Oman je skloniji kompromisu. Saudijska Arabija smatra da Iran mora biti oslabljen i zaustavljen. Ipak, zajednički interes je više nego jasan. Sukob između zemalja Persijskog zaliva i Teherana predstavlja sudar dva modela - jednog koji teži modernizaciji i ekonomskom rastu, i drugog koji je snažno oblikovan ideološkom kontrolom i suočen sa izazovima unutrašnjeg razvoja.
Uloga regiona kao spone između Istoka i Zapada bila bi dovedena u pitanje ako Iran ostane pretnja nakon izraelsko-američkih vojnih operacija. Istovremeno, Teheran ima sve manje pouzdanih saveznika na međunarodnom nivou. Čak ni Rusija i Kina ne deluju kao akteri koji mogu u potpunosti da zaštite režim od izazova s kojima se suočava. Sve u svemu, iranski režim ulazi u period u kojem su njegova regionalna projekcija moći i unutrašnja politička stabilnost znatno oslabljene.
Novi regionalni poredak je u fazi oblikovanja, ali neće biti zasnovan na iluzijama.