FAMOZNO: MITROPOLIT OVČE I BORČE
Nisam pogrešio kad sam juče napisao da bi Ćirjakovo gostovanje moglo označiti početak jednog lepog prijateljstva i uzorne simfonije crkve i Ćirjaka, što bar u smislu artikulisanosti i gramatičke korektnosti uopšte ne mora biti loše ako uzmemo u obzir da u redovnom sastavu SPC ima mitropolitičara koji misle slično kao Ćirjak, samo što neupredivo jurodivije i nesuvislije govore.
Ćirjak je odmah na početku govorancije skrušeno priznao da je ateist, ali da drži da ateizam i (eventualna nekrštenost) ne bi trebalo da budu razlog da se ateisti i „nekrsti“ isključuju iz srpskog nacionalnog korpusa, sa čime sam saglasan, ali nisam siguran da u crkvenom vrhu slično misle, pre bih bio siguran da na Srbe ateiste - uključujući i Abu Ćirjaka - gleda kao na smrdljiv sir.
Ali, ali, ali... Ćirjak se pozicionirao kao „korisni ateista“, teološka varijanta korisnog idiota, sledstveno je u Dan osmi dobrovoljno priveden sa samo jednim seoskomakijavelističkim ciljem: da bogobojažljivo, kukavički ne pominjući imena, najoštrije „osudi“, isponapušava i raskrinka apostate Milićevića i Pantelića i njihovog (navodnog) gurua, poluapostatu diseldorfskog Grigorija. Izgleda da su u crkvenom „tamo gde treba“ dokonali da su prekardašili sa „izlečenjem“, pa sad valja „kontrolisati štetu“. Naravno, gostoprimstva radi, Ćirjaku je dat prostor za promidžbu njegovih sumašednih sveštenopolitičkih ideja i da in extenso izloži svoju teoriju o trima vrstama Srba - namernim, slučajnim i ponosnim - kojima bih, kad smo već kod deoba, ja dodao i četvrtu: Srbi moroni.
Ćirjak je u određenom minutu Dana osmog izašao u pravoslavnu javnost sa popriličnom novinom u svom čemernom imaginarijumu, paničarskom dubarom da pomenuti izlučenici rade na osnivanju nekakve „Srpske demokratske crkve“, što je, kaže Abu, opasno po Ovču, Borču i srpstvo, ali iz nekog misterioznog razloga nije moguće. Abu je u pravu: izgleda da nije moguće. Moja, inače, neznatnost misli da je šteta što nije moguće što „disidenti“ - u koje ubrajam i svoju neznatnost, a kojih je mnogo više nego što brat Ćirjak i Porfirije misle - nemaju odvažnosti da stisnu muda i formiraju, ne „demokratsku“, pogotovo ne „srpsku“, nego Hristovu crkvu Srbije, sa sedištem, recimo, u Ovči ili Borči, čisto da ugodi Ćirajku, da bude bliže srpskom narodu, onakav kakav jeste. Na koji, ako je verovati Ćirjaku, čak i jedan Lompar gleda sa visine, iz zapadne perspektive, poprilično udaljene od perspektive majčice Rusije.
Šta reći za kraj? Ček da razmislim. Imam ideju. Bio bi pravi bingo da se Ćirjak okane ateizma, da se, ako nije kršten, krsti, da po kratkom postupku završi Bogoslovski fakultet i da po još kraćem postupku bude hirotonisan kao mitropolit Ovče i Borče.