"Ovo je borba za mesto u sistemu koji ne prašta slabost" Stenli Tuči ekskluzivno o filmu "Đavo nosi Pradu 2" i emisiji "Tuči u Italiji"
U svetu u kom se glamur, umetnost i gastronomija često dodiruju retki su oni koji uspevaju da se u svim tim sferama osećaju podjednako prirodno.Stenli Tuči je jedan od njih. Glumac čija karijera traje više od četiri decenije, poznat po upečatljivim ulogama u filmovima poput "Đavo nosi pradu", "Veliko veče", "Divne kosti", za koji je nominovan i za Oskara, izgradio je reputaciju umetnika koji sa lakoćom prelazi iz drame u komediju, iz holivudskog spektakla u intimne autorske projekte.
Upravo ta radoznalost i potreba da istražuje svet oko sebe dovela ga je i do serijala "Tuči u Italiji", koji mu je doneo tri Emija, a koji se od 16. maja, subotom od 21 i 22 časa, emituje na kanalu National Geographic. U drugoj sezoni ovog dokumentarnog putovanja Tuči nastavlja da otkriva Italiju kroz njene ukuse, obilazeći regione u kojima se istorija, kultura i svakodnevni život prepliću na tanjiru. Od zaboravljenih recepata i lokalnih vinograda do porodičnih trpeza i kulinarskih rasprava koje traju generacijama, ova serija pokazuje da je hrana mnogo više od potrebe - ona je identitet.
Povratak na male ekrane dolazi u trenutku kada se Tuči vraća i jednom od svojih najpoznatijih filmskih univerzuma, nastavku "Đavo nosi pradu", čime dodatno potvrđuje svoj jedinstveni status umetnika koji jednako pripada i svetu filma i svetu stvarnog života. U razgovoru za TV Ekran Tuči govori o toj ravnoteži, o razlici između igranog i dokumentarnog izraza i o tome zašto se istina najlakše pronalazi u jednostavnom obroku.
U drugoj sezoni serije "Tuči u Italiji" nastavljate putovanje kroz zemlju svojih korena. Šta vas i dalje iznova vraća Italiji?
- Italija je za mene mnogo više od destinacije. To je deo mog identiteta. Svaki put kada se vratim, otkrijem nešto novo, čak i u stvarima koje sam mislio da dobro poznajem. Ta slojevitost je fascinantna. Hrana je samo ulaz u mnogo dublju priču. Ona govori o istoriji, o porodici, o načinu života. I mislim da nikada ne možete u potpunosti iscrpeti tu temu. Uvek postoji još jedan sloj. Još jedna priča.
Koliko se druga sezona razlikuje od prve?
- Intimnija je. Imali smo više vremena da se zadržimo na mestima i ljudima. Manje smo samo prolazili, a više slušali. To je napravilo veliku razliku. Upoznali smo porodice koje generacijama čuvaju iste recepte. I to menja perspektivu. Više ne govorite samo o hrani već o nasleđu. I o vremenu koje prolazi, ali ostavlja trag.
Kroz emisiju stalno naglašavate da se identitet jedne zemlje može čitati kroz njenu kuhinju. Kako to izgleda u praksi?
- Vrlo jednostavno, pogledate šta ljudi jedu i kako to pripremaju. U Italiji svaka regija ima svoj karakter i to se jasno vidi na tanjiru. Razlike su ogromne, čak i između susednih mesta. To govori o istoriji migracija, o ekonomiji, o klimi. Hrana je mapa jedne zemlje. I kada je razumete, počinjete da razumete i ljude.
Ove sezone posećujete i manje poznate regije, poput Marke. Koliko vam je važno da otkrivate skrivene priče?
- One su mi možda i najzanimljiviji deo. Svi znaju za Rim, Firencu ili Napulj, ali Italija je mnogo više od toga. Marke, na primer, ima neverovatno bogatu tradiciju, koja je dugo bila van fokusa. Kada otkrijete takva mesta, imate osećaj da ste pronašli nešto autentično. I to je ono što želim da podelim sa publikom. Ne samo poznate priče već i one koje tek treba da budu otkrivene.
Koliko je važno druženje s lokalnim kuvarima i porodicama tokom snimanja?
- To je srž svega. Bez tih susreta emisija ne bi imala smisla. Kuvari i porodice su čuvari tradicije. Oni vam ne daju samo recept već i kontekst. Objašnjavaju zašto se nešto radi na određeni način. I šta to znači za njih. Tu nastaje prava povezanost. I mislim da publika to prepoznaje.
Kako biste uporedili rad na ovakvom dokumentarnom serijalu sa snimanjem holivudskog blokbastera kao što je "Đavo nosi pradu"?
- To je zaista zanimljiv kontrast. Povratak u svet "Đavo nosi pradu" bio je kao ulazak u već poznatu, ali u međuvremenu promenjenu realnost. Ti likovi su stariji, svet oko njih je drugačiji, moda se promenila, ali tenzija i dinamika su i dalje tu. Set je ponovo bio izuzetno precizan, sve je koreografisano do detalja, od kostima do načina na koji se krećete kroz scenu. Postoji taj specifičan ritam dijaloga i energije koji publika prepoznaje. S druge strane, "Tuči u Italiji" je potpuna suprotnost. Tamo nema ponavljanja, nema savršenog kadra koji čekate, sve se dešava u trenutku. U filmu gradite svet koji mora da izgleda savršeno, dok ovde prihvatate nesavršenost kao deo istine. I iskreno, uživam u oba, ali na potpuno različite načine.
Koje teme vam danas više prijaju - povratak korenima i gastronomiji ili svet visoke mode?
- Svet filma "Đavo nosi pradu" je emotivan i uzbudljiv, jer nosi posebnu energiju - glamur, ambiciju, ali i suptilnu borbu za mesto u sistemu koji ne prašta slabost. Moj lik Najdžel sada nosi i dodatni sloj iskustva, i to ga čini još zanimljivijim. Ipak, ako me pitate gde danas pronalazim mir, to je definitivno u ovim putovanjima kroz Italiju. Razgovori sa kuvarima, jednostavni obroci, ta neposrednost, to je nešto što ne može da se odglumi. Moda i film su svetovi koje volim, ali su intenzivni i zahtevni. Hrana i putovanja su nešto što me vraća sebi. I možda je baš u toj ravnoteži ključ između ta dva sveta.
Koliko su vam lično važni ti trenuci jednostavnosti koje prikazujete u emisiji?
- Veoma. Mislim da ih danas svi tražimo. U svetu koji je brz i često haotičan takvi trenuci imaju posebnu vrednost. Sedenje za stolom, razgovor, deljenje obroka - to su stvari koje nas povezuju. I koje ne zastarevaju. Upravo zato sam želeo da ih prikažem.
Šta vas je ova emisija naučila o Italiji, a možda i o samom sebi?
- Naučila me je strpljenju. I slušanju. Kada usporite, počinjete da primećujete detalje koje ste ranije propuštali. Takođe me je podsetila koliko su koreni važni. I koliko nas oblikuju, čak i kada toga nismo svesni. To je bila vrlo lična lekcija.
(Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Dražović)