ZAŠTO SLAVIMO PRAZNIK RADA 1. MAJ? Jedan incident u Čikagu 1886. rasplamsao je VATRU velikih promena širom sveta u godinama koje su usledile (FOTO/VIDEO)
Prvi dan u maju prepoznat je kao Međunarodni praznik rada. Ovaj dan se obeležava u gotovo celom svetu kako bi se odala počast svim radnicima koji su se tokom 19. i 20. veka borili za bolji položaj sebe i svojih kolega.
Današnji radnik navikao je na prava koja su nekada delovala kao suluda ideja. Osmočasovno radno vreme, pet radnih dana u nedelji, pravo na sindikat, godišnji odmor, penzija i zabrana rada maloletnicima - svako od ovih prava moralo je biti izboreno, često i nasilnim štrajkovima.
Štrajk koji je izazvao najviše problema onima koji su bili protiv promena dogodio se 1886. godine u Čikagu, kada je oko 40.000 ljudi marširalo ulicama tražeći bolje radne uslove.
Evropski radnici su takođe pratili dešavanja u SAD-u i krenuli u borbu za bolje uslove. To ne znači da nije bilo štrajkova pre 1880-ih, ali nakon događaja u Čikagu radničke organizacije postaju sve masovnije i organizovanije. Bila je to velika prekretnica u borbi za radnička prava i početak promena koje će dovesti do boljih radnih uslova.
19. vek i radništvo
Pojam radnik prvi put se pominje u državama zapadne Evrope i SAD na prelazu iz 18. u 19. vek. Reč je o periodu industrijske revolucije - nastaju prve fabrike, grade se prve železnice i pojavljuju se viškovi robe koji se moraju prodati radi profita. Svet pre industrijske revolucije bio je fokusiran na zemlju i hranu. Taj feudalni sistem nestao je tokom 19. veka i zamenjen je kapitalističkim.
Tada se javljaju prvi radnici. Ljudi koji su ranije radili na zemlji pored dvoraca, daleko od velikih gradova, sele se u gradove. Stari feudalni plemići koji su shvatili kakve se promene dešavaju koriste svoje bogatstvo da izgrade prve fabrike i počinju da prodaju svoje proizvode radi profita.
Za to im je potrebna radna snaga, ali ne moraju da brinu jer veliki broj ljudi dolazi u gradove u potrazi za poslom, pa, koliko god loši uslovi bili, većina nema izbora nego da ih prihvati.
U takvim okolnostima zapošljavaju se prvi radnici. Plate su veoma niske, a radničke porodice često šalju i decu na posao kako bi zaradile dovoljno za hranu. Bogati vlasnici u tome ne vide problem: za njih je normalno da se neki ljudi rode u bogatstvu i nastave porodični posao, dok će oni manje srećni raditi u rudnicima, gde su nesreće česte i često odnose živote.
A šta je sa državom? Danas postoje socijalna pomoć i brojni poslovi za koje nije potrebna fizička snaga. Treba imati na umu da je država u 19. veku bila potpuno drugačija nego danas.
Pošto nije postojala inicijativa odozgo da se poboljša položaj radnika, oni su počeli da protestuju i štrajkuju. Prvi štrajkovi bili su lokalni: često bi protestovali radnici jedne fabrike ili rudnika, a takvi protesti rešavali su se otpuštanjem postojećih radnika i zapošljavanjem novih. Međutim, kako je radnička klasa postajala sve brojnija, tako su i protesti rasli i postajali sve značajniji.
Hejmarket incident u Čikagu 1886. godine
Radnici u SAD-u tokom 19. veka nisu postigli mnogo u pogledu svojih prava. Veliki talasi imigracije, uglavnom iz Evrope, doveli su ogroman broj novih radnika. Ako radnik nije bio zadovoljan, lako je mogao dobiti otkaz jer je bilo mnogo drugih koji su tražili posao. SAD su tada ulagale ogromna sredstva u industrijalizaciju i postale svetski lider u pojedinim sektorima.
Međutim, veliki broj radnika značio je i veće proteste. Glavni problem američkih radnika u drugoj polovini 19. veka bio je dug radni dan. Većina je smatrala da je osam sati rada dnevno gornja granica. Svoju ideju pretočili su u parolu: "Osam sati za rad, osam sati za odmor, osam sati za ono što želimo!"
1. maja 1886. više od 40.000 radnika marširalo je Čikagom tražeći osmočasovno radno vreme. Istog dana pridružili su se i radnici u drugim gradovima SAD-a, pa se procenjuje da je protestovalo više od 300.000 radnika širom zemlje. Pošto prvi dan nije doneo rezultate, okupljanja su nastavljena i narednih dana. Četvrtog maja, u večernjim satima, na trgu Hejmarket jedan od vođa radnika održao je govor koji je prekinut dolaskom velikog broja policajaca.
Policija je zahtevala da se skup raziđe i da se štrajkači vrate kućama, ali je u tom trenutku neko bacio bombu na policiju. Jedan policajac je poginuo na licu mesta, a više njih je ranjeno. Nekoliko sekundi kasnije izbila je pucnjava između policije i štrajkača. Više od 70 ljudi je povređeno, a petoro je izgubilo život te večeri. Policija je uhapsila vođe demonstracija, a sedmorica su osuđena na smrt i pogubljena.
1. maj kao državni praznik
U isto vreme radnički pokreti u Evropi prerastaju u Drugu internacionalu. Na konferenciji u Parizu 1889. godine odlučeno je da se 1. maj obeležava kao Praznik rada - u znak sećanja na događaje u Čikagu nekoliko godina ranije. Danas je to neradni dan u većini sveta, iako su ga mnoge države zvanično uvele tek nakon Drugog svetskog rata.
U SAD-u radnička prava nisu izborena događajima iz 1886. godine, pa je borba nastavljena kroz nove proteste i štrajkove. Tek tokom 1930-ih godina SAD je na saveznom nivou uveo osmočasovno radno vreme i bolja radnička prava. Praznik rada u SAD-u i Kanadi ne slavi se 1. maja, već prvog ponedeljka u septembru pod nazivom Labour Day.
U Hrvatskoj se 1. maj slavi kao državni praznik od 1945. godine, što je zadržano do danas. U Sloveniji i Srbiji neradni su 1. i 2. maj.