Ribnikar tri godine kasnije: "Ovo je bio udar na srce društva i nešto što je zauvek promenilo naš osećaj sigurnosti"
Na današnji dan, pre tačno tri godine, dogodio se zločin u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Mladi počinilac i dalje je van očiju javnosti, dok su predmet krivičnog postupka njegovi roditelji. Sudski proces je u toku, a javnost i porodice stradalih još uvek čekaju pravdu.
U nezapamćenoj tragediji koja se dogodila 3. maja 2023. godine, život je izgubilo devetoro učenika i radnik obezbeđenja: Ana Božović, Bojana Asović, Katarina Martinović, Mara Anđelković, Ema Kobiljski, Andrija Čikić, Adriana Dukić, Angelina Aćimović, Sofija Negić i Dragan Vlahović.
Ovaj užas, koji je zauvek promenio Srbiju, nameće pitanja: da li smo išta naučili ili smo nastavili dalje kao da se ništa nije dogodilo? Ko snosi odgovornost – sistem, društvo ili svi zajedno? Da li su deca danas zaista bezbednija? I da li su neophodne izmene zakona kako bi se prevazišla inertnost u našem zakonodavstvu?
O ovoj temi su u emisiji "Puls Srbije vikend" kod voditeljke Krune Une Mitrović govorili: Rajko Nedić, glavni urednik Kurira, Mladen Mijatović, novinar RTV Pink-a, Sandra Bjelac, psiholog i Srbobran Radić, pukovnik u penziji.
Sećanja na 3. maj: trenutak kada je stigla vest o tragediji u školi
Mladen Mijatović i Rajko Nedić govore o tome gde su se nalazili u trenutku kada su saznali za pucnjavu u školi „Vladislav Ribnikar“.
- U tom trenutku, pre tri godine, dok evociram uspomene, bio sam u stanu na Novom Beogradu. Negde oko 8:50 ujutru zazvonio mi je telefon i dobio sam informaciju da je došlo do pucnjave u centru Beograda, u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". Proverio sam vest i, nakon potvrde, odmah sam se uključio u jutarnji program televizije Pink i telefonom preneo osnovne informacije. Zatim sam seo u automobil i otišao na lice mesta. Bila je to stravična tragedija i najveći zločin i katastrofa za naš narod u mirnodopskoj istoriji - kaže Mijatović.
- Drugog maja, dok su još bili praznici, šetao sam po Beogradu sa suprugom i mlađim sinom i iz nekog razloga smo odlučili da svratimo u restoran u Ulici Kralja Milutina, bukvalno preko puta škole. Sedeli smo tamo, ulica je bila tiha, malo automobila, deca su se igrala u školskom dvorištu. Zaključili smo da je to miran kraj, ne sluteći da će 14–15 sati kasnije to postati mesto najveće tragedije u novijoj istoriji Srbije. Sutradan sam bio slobodan, bio sam u gradu u kafiću, i kada je vest krenula, vlasnik je rekao da je njegova ćerka dežurala tog dana u hodniku škole. To je ostavilo snažan utisak, čovek je bio potpuno izgubljen. Odmah sam otišao u redakciju i krenulo je vanredno stanje i vanredni program. Nismo se još ni sabrali kada je stigla i druga tragična vest - kaže Nedić.
Bezbednost u školama i mere države nakon tragedije
Nakon tragedije, država je preduzela više mera u cilju povećanja bezbednosti, među kojima su najznačajnije akcija prikupljanja ilegalnog oružja, kada su građani pozvani da prijave i predaju oružje koje poseduju u svojim domovima, kao i uvođenje policijskog obezbeđenja u školama, gde je predviđeno prisustvo najmanje dva policijska službenika tokom nastave i nakon završetka časova. Time se otvorilo i pitanje da li su škole danas zaista bezbednije ili su postale samo strože kontrolisani prostori, kao i da li prisustvo uniformisane policije realno smanjuje rizik od incidenata ili samo stvara privid sigurnosti.
- Odavno je trebalo svim učiteljima, nastavnicima i profesorima dati status službenih lica. Pored toga, neophodno je obezbediti tehničku zaštitu, video-nadzor i stalno praćenje svega što se dešava od trenutka kada deca uđu u školu do njihovog odlaska. Nismo uspostavili konvergentnu vezu između psihologa u školama, roditelja, nastavnog osoblja, obezbeđenja i Ministarstva koje prati te aktivnosti. Sve je bilo razjedinjeno i uglavnom samo formalno - smatra Radić.
Psihološki aspekt i društvene posledice tragedije
O stanju društva tri godine nakon tragedije, procesu tugovanja i dugoročnim posledicama po mentalno zdravlje dece koja su se u tom trenutku nalazila u školi, govori se kroz analizu psiholoških posledica i načina na koji se zajednica nosi sa traumom.
- Sigurnost od 100 odsto ne može da postoji. Pojačana kontrola, kamere i prisustvo policije jesu mere koje treba da postoje i koje vraćaju osećaj sigurnosti. Međutim, prava sigurnost se postiže povezivanjem ljudi, vraćanjem empatije i razgovorom o onome što se dogodilo. "Ribnikar" i "Malo Orašje" predstavljaju udar na najsigurnija mesta, jer mi kao društvo očekujemo da su škole, obdaništa i prostori gde borave deca najbezbedniji. Ovo je bio udar na srce društva - navodi Bjelac.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs