kako god, poslednjih se godina ne mogu otrgnuti sve snažnijem utisku da su raznorazne godišnjice, komemoracije, obeležavanja masovnih pogibija i višemesečna sahranjivanja znamenitih građana sve manje pomeni i daće, a sve više proslave, medijski spektakli i prvenstva Srbije u ožalošćenosti, koja je, kao i sve drugo, podložna srpskim podelama (o kojima ćemo drugom prilikom).
Takođe se ne mogu otrgnuti utisku - i mislim da me utisak ne vara - da su sve te daće, pomeni i komemoracije u isti mah manje ili više diskretni politički mitinzi, s kojih se odašilju potuljene „snažne poruke“. Kakve? Tko to zna? Nije li Đinđić rekao da smo „narod koji ne zna ništa o sebi“.
Žalost je žalost. Žaliti se mora, naopako bi bilo da je drugačije, ali kad se, scenskog efekta radi, prećera sa ožalošćenošću, žalost očas posla sklizne u patetiku, emocionalno stanje karakteristično za osobe pune jakih, uzvišenih emocija, dirljivosti i svečanog tona, ali - kaže psihologija - patetika se često odnosi i na „preteranu, lažnu ili izveštačenu emotivnost, odnosno ponašanje s preteranim samosažaljenjem“. I - konačno - patetika ume da sklizne i u vrlo sumnjivo stanje označeno engleskom rečju „pathetic“. (Konsultujte Google translate).
Takođe imam neprijatan utisak da ogroman broj drugo, treće i četvrto ožalošćenih vidljivo priželjkuju da se stanja masovne ožalošćenosti ne samo ovekoveče nego da postanu srpska tradicija i da se od godišnjice do godišnjice povećavaju. Što je dibidus protivprirodno, donekle i perverzno.
Ove godine neću pisati o danima žalosti posvećenim masakru u OŠ „Vladislav Ribnikar“ - koji je odavno skraćen na „Ribnikar“ - ni o pokolju u Duboni i Orašju, još manje o cunamiju neukusa i nekrofilnom orgijanju medija, našu današnju žalobnu kolumnu ću posvetiti jednoj drevnoj ožalošćenosti (i obradovanosti), tj. žalosti (i obradovanosti) nad smrću nekadašnjeg najvećeg sina naših naroda i narodnosti J. B. Tita, koja je ove godine proslavila 46. rođendan. Cinik bi rekao: bila je to toliko velika i značajna smrt da „nam“ se (jebo ja nas) čini kao da je Tito umro juče (što bi bio pravi bingo, ali nije bilo moguće).
Bila je to sjajna prilika da NSPM „sondira“ javno mnjenje i uradi anketu na nadasve goruće pitanje: „Da li iz ove (koje) perspektive mislite da je Josip Broz Tito bio više pozitivna ili negativna ličnost?“ Evo šta kažu rezultati istraživanja. Više pozitivno - 33,1%, više negativno - 47%, 19,9% je, kaže anketa, reklo da „nema stav“. Dakle, NSPM tesno pobedio sa 3,1% razlike. Ali pobedi se u zube ne gleda.
E sad, ovi što nemaju stav, ti su mi najzanimljiviji. A evo zašto, što reko Blic. Zato što osnovano sumnjam da svako od njih ima stav, ali da - za svaki slučaj - neće da se „izjasne“. I znate šta: mislim da neizjašnjeni uopšte ne greše.