Nije nemoguće, ali je krajnje retko naići u Srbiji na personu (bilo kog pola) čija prva pomisao, posle čitanja (bilo kog) teksta u kome se pominje makar „p“ od politike, neće biti sledeća: A za koga ovaj radi? Na čiju on vodenicu navraća vodu?
Nije nemoguće - daleko je od nemogućeg - naići i na tutumraka koji uopšte neće pročitati tekst, ali će ga „najoštrije osuditi“ i obznaniti da pisac „radi za toga i toga“. Ima, opet, duduka i tutumraka koji će pažljivo pročitati tekst, ali će u komentaru napisati da tekst iz principa nisu pročitali, ali ga najoštrije osuđuju jer „radi“ za toga i toga.
Na osnovu višegodišnjih kuhinjskonaučnih istraživanja takvih potuljenosti, moja neznatnost je još davnih dana zaključila - i o zaključku obavestila javnost - da naš problem nisu loše politike, nego 1. primitivna, animistička psihologija, 2. pretpolitika zulu-etika - dobro je kad mi otmemo krave i žene, loše je kad krave i žene otmu nama - i 3. Čiroki strategija: neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.
Nijedan od ovdašnjih političkih sistema - tj. prinudnih uprava - od kojih je Srbija primenila praktično sve, ni za „i“ nije promenio tu lošu kolektivnu psihologiju. Evo primera. Jednog od mnogih. Kad je Srbija dopala „komunističkog ropstva“, u Topoli se već 1946. našla grupa radih ljudi koja je predložila da se leš kralja Aleksandra iskopa iz kripte na Oplencu i sahrani na mesnom groblju, kao i svi drugi.
Dobro de, bilo ropstvo, bilo pa prošlo. Da li je baš prošlo? Evo šta je bilo kad se Srbija „oslobodila“ komunističkog ropstva: Šešelj je u „osvit srpske slobode“ izašao s predlogom da se Tito iskopa iz groba u Kući cveća i deportuje u Hrvatsku, a za Šešeljem su u pohod na Kuću cveća krenuli i neki od unuka radnih ljudi koji su ‘46. zahtevali da se kralj Aleksandar izvadi iz oplenačke kripte i sahrani na palanačkom groblju. Na osnovu toga - i još koječega - moja istraživačka neznatnost je zaključila da radni ljudi iz Topole i Šešelj to što rade, serbez rade iz dva razloga: razlog 1: zato što se to što rade sviđa velikom procentu populacije, a da (manji) procenat populacije kome se to ne sviđa nema muda da se usprotivi takvim zagrobnim radnjama.
Na osnovu svega toga i još koječega, moja neznatnost je u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja došla do zaključka da - ako se hoće napraviti neki pomak ka boljem - nema smisla menjati politike (čitaj: alfapolitičare), nego da valja menjati psihologiju koja se striktnom primenom zakona, kad zatreba i pendreka, očas posla promeni.
Uprkos posvemašnjoj nedvosmislenosti rečenice koju godinama ponavljam kao Rotopalankin papagaj na tri slova, 96% komentatora i 85% populacije Srbije misli da ja to pišem zato da bi Visoko Mesto zauvek ostalo na vlasti, ne obazirući se na to da sam isto to pisao (i mislio) dok je Vučić bio u dubinama opozicije.