Ova recipročnost se videla prilikom prošlonedeljnog samita političkih, ekonomskih i bezbednosnih superelita Kine i Amerike u Pekingu, gde je prisustvovalo bezmalo dvadesetak od tridesetak najmoćnijih ljudi sveta. Pored Sija i Trampa na čelu svojih superelita, bila je tu još čitava sila ljudi koji usmeravaju ekonomske, političke i bezbednosne tokove ne samo ovih dveju država već i čitavog sveta, od korporativnih genija poput Ilona Maska, Larija Finka, Tima Kuka i Džensena Huanga sve do tihih stratega iz pozadinskih kanala poput Vang Huninga. Svi oni su zaseli da pokušaju da (pre)usmere svetske strateške tokove kako u budućnosti ne bi došlo do direktne konfrontacije između Kine i Sjedinjenih Država, jedinih supersila našeg vremena, od čega nije da ne preti opasnost. Svi su ratovi, onaj Amerike sa Iranom i Rusije sa Ukrajinom, još „dobri“ dok u ring ne stupe jedine dve supersile našeg vremena, Amerika i Kina.
Jer jakima preti opasnost da se u određenom momentu ipak postavi pitanje ko je jači, što je ona Tukididova zamka koju je pomenuo kineski predsednik na sastanku delegacija kao opasnost koju treba izbeći u odnosima dveju država. Međutim, objektivna logika moći među ovim, kao i svim drugim svetskim akterima, nastaviće da traje, a shodno njoj će jedna strana uvek koristiti slabost druge strane baš kao što je Kina na ovom samitu, u rat u Iranu zapletenoj Americi, podcrtala svoje crvene linije u vezi s Tajvanom. Poruka je jasna - ako Tramp želi pomoć Kine oko izlazne strategije iz rata u Iranu, onda bi trebalo da napravi neke ustupke u vezi s Tajvanom, što je on sasvim dobro shvatio dajući po povratku u Ameriku izjavu da Tajvan ne bi trebalo da trenutno razmišlja o nezavisnosti, što je samo eufemistički način da se kaže da je Amerika za očuvanje statusa kvo i da nije spremna za nova zatezanja. No, ostaje da se vidi da li će nastaviti da prodaje oružje Tajvanu u dvocifrenom iznosu milijardi dolara, što je sada na (krhkom) ledu.
Ovo je zapravo bilo najvažnije pitanje samita koje zjapi još uvek nerazjašnjeno iza svih velikih ekonomskih proklamacija o tome kako će Kinezi kupiti više „Boingovih“ aviona i drugih američkih proizvoda nego što su planirali. Jer geopolitika je sudbina našeg vremena i njoj će se ekonomski tokovi morati nužno prilagoditi. Kina je toga svesna još od vremena svojih prvih lidera-titana, a Amerika se postepeno, kroz porođajne muke kao što je rat sa Iranom, uči ovoj novoj realnosti i ne treba sumnjati da će je savladati jer tamo su još uvek neki od najpametnijih ljudi sveta.
Dok se Amerika preumljuje, a Kina uzdiže, upravo dok čitaoci budu ovo čitali u Peking će stići treći titan našeg doba Vladimir Putin, znatiželjan šta su tamo prethodna dva titana pričala protekle nedelje na pomenutom samitu. Njih trojica sve sa svojim pratećim superelitama kroje svet budućnosti, a od njih centralno mesto trenutno pripada kineskom predsedniku, o čemu dovoljno svedoči što mu u nedelju dana na noge dolaze ostala dva titana.
Ali daleko od toga da je zagarantovano da će tako ostati jer ovo je duga igra u kojoj se odnosi menjaju s obzirom na to ko čini greške, a ko vuče prave poteze, kao što to trenutno čine Kina i njene sapripadajuće superelite.