Mašan Lekić (41) godinama unazad niže uspehe i zavidne rejtinge sa svoje čak 3 autorske emisije - "Dosije", "Na mestu zločina sa Mašanom" i "Iza rešetka". Našu ekipu ugostio je tamo gde najčešće razmišlja o novim idejama i pravi nove planove za ekskluzivne emisije, teme i rekonstrukcije događaja koji su potresali, a od kojih neki i dalje "tresu" region.
On je odrastao u čuvenoj Beograđanki, u studiju, sa kamerama, dok su njegovi vršnjaci u tinejdžerskim danima već radili neke druge stvari. Otac se, kada se Mašan rodio, našalio da će mu sin biti ili policajac ili lopov, a Lekić - takođe u šali - danas kaže da je "nešto između".
- Sve je počelo kada sam imao 13 godina. Moj ujak je Aleksandar Timofejev i on je, nekako, preneo tu ljubav prema novinarstvu i uopšte teeviziji, na mene. Dok su moji drugari igrali fudbal ili tako nešto, ja sam dolazio na 22. sprat Beograđanke i bio oduševljen kamerama, režijom... Tada je krenula ljubav prema televiziji. Rođen sam 13. maja, to je tada bio Dan bezbednosti, i rekli su mi da je tata tada prokomentarisao: "Ovaj će biti ili lopov, ili policajac". Ali, eto, ispalo je nešto između. (smeh) On i majka su mi usadili i ljubav prema filmu, igrali su se sa mnom... Naš prijatelj je imao kameru, što je tada bila retkost, pa smo je pozajmivali i snimali naše filmove, privatne. (smeh) Igrali su se sa mnom i to je super, tako su mi razvijali maštu.
Da li ste tada već znali da će vam to biti profesija?
- Zavisi od perioda odrastanja, ali prvi put kada sam ušao u Beograđanku, kada sam video kako to izgleda, znao sam da ću se baviti time. Kada me je ujak odveo, kada sam video televiziju, od tada me više ništa nije zanimalo.
Kako ste došli na ideju za "Dosije"? Rekli ste jednom prilikom da ste želeli da, klincima, pokažete da sve to nije ispravno.
- "Dosije" sada ulazi u 12. sezonu i ponosam sam što jedna emisija opstaje toliko godina. Sve je počelo na potpuno neobičan način... Urednici su se dosetili da, tada je još bila "Fox" televizija, vesti traju sat vremena, što je zaista velika minutaža. Onda su se dosetili da svako od novinara nedeljno ima svojih 5 minuta. Pošto sam ja pratio crnu hroniku rekao sam "Ajde, ja ću da uradim neku rekonstrukciju". I uradio sam. Nisam tada imao ni budžet, nego su mi glumili pokojna baba, mama, tata, spremačice, kolege... Ovi kad su videli oduševili su se! Uradio sam jedne nedelje, drue nedelje i onda su rekli "Imaš emisiju, 25 minuta traje". Rekao sam im da treba vremena za to, a oni "Ne, ne, ajde!" U vatru odmah... I tako, evo već 12 godina.
Kada sam krenuo da radim prvo su to bili rešeni slučajevi gde su sami policajci pričali, ali trebalo ih je pridobiti jer nisu bili poverljivi prema novinarima. Trebalo je da prođu meseci i meseci provedeni po restoranima, druženju sa tim ljudima, da bi se oni otvorili. Onda su počele da pristižu priče. Godina po godina, počeli smo da radimo o beogrdskim klanovima, žestokim momcima... To je već mač sa dve oštrice, jer klinci mogu da pomisle da to tako treba.
Međutim, svaki taj lik je završo ili na dugoj robiji gde mu je propala porodica, ili na groblju. I to je glavna poruka - da se kriminal nikada ne isplati! Možda oni nekad dođu do vrhunca, oko njih su lepe devojke, puni su para, zlata, voze se dobri automobili, putuje se... Ali, na kraju većina njih završi tako kako sam rekao.
Kako su na početku tekli pregovori sa takvim ljudima, dok još ljudi nisu znali Mašana Lekića, kao danas?
- Moralo je da prođe vreme... Ti ljudi sa druge strane zakona i njihove porodice počeli su da se otvaraju kada smo napravili priču o "pljačkašima džentlmenima", Bruno Sulak i Stiv. Leskovčanin i Francuz, koji su bili čuveni pljačkaši u Francuskoj, a nisu nikog povredili. Oni su neka preteča Pink Pantera, sad. Kada su videli da smo napravili tu priču, onda su polako počeli da se otvaraju ljudi sa te strane zakona. Naravno, neće da pričaju svi. Sada nam se za emisiju "Iza rešetaka" javljaju ljudi, sami. Ali, no što je najbitnije u toj emisiji jeste poruka da se kriminal ne isplati.
Gledajući tu emisiju i ispovesti tih ljudi, stiče se utisak da i dalje vole da se hvale, smatrajući sve što su učinili svojim uspesima.
- Kako ko. Neki se javljaju zato što žele da prenesu poruku mladima da to ne treba da rade. Proveli su teške godine po robijama i to im je glavni cilj. Drugima je cilj da budu poznati, da se vide, a neki imaju cilj da ispričaju priču jer pišu knjigu, i tako dalje. Različiti u motivi.
Kakav je vaš utisak nakon razgovora sa tim ljudima, da li bi se vratili na staro ili da su zaista završili sa tim?
- Koliko ja znam, završili su s tim. Ali, ne pratim ih, ne znam šta rade sad. Nadam se da su završili sa tim.
Koja emisija vam je najteže pala?
- Najteže je uvek kada su u pitanju deca. To je jednostavno nešto što ne može da te ostavi ravnodušnim. To je bila priča o Tijani Jurić, zatim o devojčici njenih godina koja je takođe ubijena, u Subotici. Nažalost, ubica do danas nije otkriven, iako znam da policija pokušava na sve načine da razreši taj slučaj, i još nekoliko njih kada su stradala deca. Posle tih priča vam nije dobro...
Kako se odlučite da ekranizujete tako nešto, pričate li pre snimanja sa njihovim porodicama?
- Želimo da prikažemo kakve sve opasnosti postoje, po našu decu. Ima tu pedofilije, koliko je internet opasan po njih... Kada se rade priče o deci ili kontaktiramo članove porodice ili ih intervjuišemo. To je zaista teško... Sećam se, kada sam snimao Igora Jurića, to je bilo malo posle tragedije, on je pre snimanja seo na stolicu i rekao "Ne mogu da verujem... Do juče smo zajedno gledali ovu emisiju, a ja sad treba da pričam o mom detetu".
Da li je bilo momenata kada ste započeli neku priču i da niste znali šta dalje, ili da je neko pokušao da vas zaustavi i stopira priču?
- "Dosije" radim već 12 godine, promenile su se razne vlasti, ali nikada nisam imao nikakvu cenzuru. To tvrdim. Ja sam totalno apolitičan, radim svoj posao profesionalno i nikada se nije dogodilo da mi neko nešto zabrani. Može da se desi da mi policija ne da sagovornika, jer je slučaj još otvoren, i to potpuno razumem, zbog istrage. Ali, da mi neko zatvori priču ili da imam neke pritiske sa strane - nikada.
Kako ste privolili porodice "žestokih momaka" da govore i kako oni žive, jer ne prestaje da se govori o tim ljudima?
- Imali smo kontakte sa nekoliko članova porodice. Konkretno, rođaci Mileta Lukovića su pričali, išli smo u selo Gajtan... Trebalo je malo ubeđivanja, ali su pristali. Rekao sam, ono što vi kažete, to ćemo pustiti. Nema izvlačenja iz konteksta. Vi o svom rođaku recite sve najbolje, on je vaš, a mi ćemo pustiti dve strane. I pustili smo zaista ono što su rekli.
Breme, to je prisutno uvek. Neki od članova porodice, ne kažem sad za porodicu Luković, smatraju da im je sve namešteno...
Zanimljiva je priča kako ste tražili muškarca koji će u "Dosijeu" igrati Šijana, a dobili ste Legiju?
- Za te poznate likove morate naći glumce koji bar malo asociraju na njih. Kneleta smo lako našli, Dušana Spasojevića je igrao naš kolega sa RTS-a, a Legija je... Pričao sam sa Šijanovom sestrom i rekao joj: "Je l' imaš li nekoga da mi nađeš, da asocira na Šijana, da ga ubacim u rekonstrukciju?". I ona je poslala čoveka, kad smo ga videli, ja kažem: "Pa, ovo je Legija, čoveče!". Onda smo morali da je zovemo i pitamo da li je u redu da ipak glumi Legiju, a ne Šijana... Bilo bi joj draže da je glumio njenog brata, jer je markatan momak, ali dobro. (smeh)
Koga niste uspeli da dobijete?
- Jednog političara, koji je spominjan tih dana kada je bila priča o Zemunskom klanu. On nije hteo da priča, rekao je da mu se ta emisija ne sviđa. Sad mi je svejedno. Ako čovek ne želi da priča... Ja nikada nikoga ne teram ni na šta.
Koga čekate da izađe, kao veliku ekskluzivu?
- Naravno da ima, ali ne mogu da vam kažem. (smeh) Svi ti koji su osuđeni na druge kazne i o kojima se toliko pričalo, svaki novinar bi želeo da ima ekskluzivan intervju sa njim. Kada će izaći, videćemo, ali nadamo se da ćemo ih dobiti.
Da li je Legija jedan od njih?
- Naravno. Svaki ozbiljan novinar bi uradio intervju sa njim, da čuje njegovu priču. Pitanje je koga bi on izabrao i kome bi dao intervju.
Koje pitanje biste mu prvo postavili?
- Kako mu se svidela emisija! (smeh)
Kako se vaša porodica nosi sa poslom koji radite? Šta vam zameraju?
- Kada krenu snimanja emisija, jako retko sam kući. Maltene, prvih godinu dana odrastanja mog deteta nisam ni video. Sada gledam da provodim što više vremena sa njima. A kako je Miri, to morate nju da pitate. (smeh) Deset godina braka, 11 koliko smo zajedno... Prošla je mnogo toga sa mnom.
O kom spotu se radilo, u kojem su bili Šiptar i Kum, kada ste ih upoznali?
- To je bila narodna pevačica koja se družila sa njima. Tad nisu bili tako visoko rangirani kriminalci. Bili su u početnoj fazi, par godina pre toga su došli u Beograd iz Gajtana. Mislim da je Kum glumio u tom spotu, ja sam bio asistent snimatelja... Niko nije mogao da pretpostavi da će kasnije oni biti gospodari života i smrti u Srbiji.
Ona sad nije nešto popularna. Niti ja mogu da se setim kako se zove, a i da mogu ne bih rekao. (smeh) Ona, žena, da je htela, sama bi dala taj spot da se vidi. Ali, očigledno je on negde sklonjen. Ja sam probao da dođem do njega, ali nisam uspeo. Kum je glumio, a ne znam da li se Spasojević vidi u nekom trenutku.
Kako su se tada ponašali?
- Kuma pamtim kao smirenijeg, a Spasojevića... Sećam se, snimali smo na Zvezdari, u jednom bilijar klubu. Zaledila mu je brava i nije mogao da otključa. Uzeo je nož, rasparao je krov, jer je imao platneni krov, i ušao. Ali, kažem, tad niko nije mogao da pretpostavi da će biti toliko jaki posle par godina.
Imate li još neku anegdotu iz tog vremena, vezanu za njih?
- Kad smo snimali u tom kafiću došao je jedan član zvezdarske ekipe, i ništa, samo su mahnuli. Ali, znam da su ovi koji su sedeli u separeu izvadili pištolje, kao, ako zapuca. Ali, eto, posle se dogodilo da su oni ubili dobrog prijatelja od tog koji je ušao. Šljuku su ubili upravo zemunci, nekoliko godina kasnije.
Desilo vam se dva puta da je na mesto snimanja došao ubica, o kojem se radilo u emisiji.
- Da, snimali smo u blinzini Požarevca, a taj slučaj se odigrao, tipa, 15-20 godina ranije. I, radimo rekonstrukciju ubistva, i prilazi mi policajac. Kaže, "Vidiš li onog tamo što stoji, u zelenoj jakni, iza kioska?". Kažem: "Vidim"... E, pa, kaže, to je ubica, on upravo gleda rekonzsbtrukiju zločina koji je počinio.
Isto tako se dogovilo na Voždovcu. Ubili su mladića iz te ekipe i snimali smo baš na tom mestu. Kolima je prolazio čovek koji ga je ubio, i gledao.
Išli ste u školu sa mladićem koji je kasnije postao serijski silovatelj.
- Išao je u OŠ Starina Novak. Bio je izbačen iz tri odeljenja, pa je prebačen kod nas. Bio je nasilan, ali nije bio manijak. Rom je, inače, u pitanju. Kad je učitelj pitao ko će da sedi sa tim, niko nije hteo, svi su se kao zgražavali. Ja sam digao ruku i rekao "Ja ću". On me je baš zavoleo jer sam ga prihvatio. Da je društvo možda drugačije reagovalo... On je izbačen iz škole jer je napao direktora sekirom, u 5. razredu. Prepušten je ulici i dogodilo se, nažalost, to što se dogodilo. Neke devojke su silovane, što je zaista katastrofa. Nismo u kontaktu.
Koliko je estrada povezana sa kriminalom?
- Ivan Gavrilović, Lepa Lukić je pričala da je poznavala Gišku... Oni se susreću sa njima. kad dođu iz inostranstva puni para, troše u kafanama na pevače, piće... Sa Gocom Božinovskom sam pričao o Šijanu, sa njegovom majkom... Sećam se, kad sam snimao Šijanovu majku, ona naravno o sinu priča sve najbolje. Ali, sećam se, Šijanov sin, Mirko, stoji pozadi i kaže: "Baba, ispričaj ono, nemoj samo tako da pričaš! Ispričaj nešto jače!" (smeh)
Postoji li još neko sa estrade sa kim biste voleli da pričate?
- Pregovarao sam sa Cecom, kada je bila priča o Arkanu, i ona je zaista... Lepo smo se ispričali. Pokušali smo da se dogovorimo. Ja sam njoj otvoreno rekao šta, ona je meni otvoreno rekla zašto ne želi da priča, i ja to respektujem.
Na čemu radite sada, šta ćemo da gledamo?
- Pripremamo novu sezonu "Dosijea", emisija "Na mestu zločina" kreće polovinom septembra, a "Dosije" se uveliko snima. Biće svega i svačega, ali imamo eskluzivan intervju koji je snimljen u crnogorskom zatvoru "Spuž", sa čovekom koji je opljačkao zlataru u San Tropeu. Svi koji su bili tamo znaju koliko je teško izaći, pogotovo u avgustu, kad su gužve. On je član Pink Pantera, razmatrali su kako da opljačkaju zlataru i došli su na ideju da bi najbolje bilo da priđu gliserom, izađu, opljačkaju, i pobegnu gliserom. Dalje gledajte. (smeh)
(Kurir.rs/Telegraf.rs, I. Cicović)
NE PROPUSTITE
