Najnovije vesti

BOJANA JE OTIŠLA U KAFIĆ, PRIMILA 6 METAKA I PROBUDILA SE BEZ NOGE: Ovo je sećanje hrabre devojke na stravični masakr u Žitištu
Foto: Printscreen/Instagram

NE OSVRĆE SE IZA SEBE, SNAŽNO GURA NAPRED

BOJANA JE OTIŠLA U KAFIĆ, PRIMILA 6 METAKA I PROBUDILA SE BEZ NOGE: Ovo je sećanje hrabre devojke na stravični masakr u Žitištu

Crna Hronika

Bojana Ćorilić (25) iz Novog Sada je jaka devojka, a taj epitet pripada joj iz mnogo razloga.

Mlada žena kojoj je jedna noć promenila pogled na svet, zbog koje je za tren sazrela i shvatila da je ljubav najvažnija stvar na svetu. Bojana je devojka koja je 2. jula 2016. godine ranjena u masakru u Žitištu, kada je Siniša Zlatić u svom krvavom piru "kalašnjikovim" ubio petoro ljudi, među kojima i bivšu ženu.

Ranio je čak 22 osobe, među njima i Bojanu, koja se te tragične noći našla u kafiću "Makijato". Imala je samo 21 godinu i primila je šest metaka u telo. Bila je u komi, a posledica ovog stravičnog događaja po nju bila je amputacija noge.

Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, 3. decembar, bio je prilika da ova hrabra devojka govori o svom jezivom iskustvu, o noći posle koje joj je leva noga amputirana, putevima kojima je posle toga krenula, ali i položaju ljudi koji imaju neku vrstu invaliditeta.

"Kad se u životu desi tako velika tragedija, svaki čovek prolazi kroz pet faza tugovanja: neprihvatanje, bes, tuga, prihvatanje, sreća. Kako bi se čovek oporavio, mora da prođe kroz te faze. Bilo je teško proći kroz njih. Toliko je bilo teško, da je bilo dana kad sam htela da odustanem. Razlog zbog koga nisam su moja porodica, prijatelji i svi ljudi koji su bili uz mene u tim teškim trenucima. Čovek se dokazuje u nevolji i mogu da kažem da su mi se mnogi ljudi dokazali u pozitivnom smislu", započinje Bojana priču za Telegraf.

Na pitanje gde je pronalazila snagu da sa osmehom prebrodi nesreću koja joj se dogodila, ona kaže:

"Snagu sam pronalazila u mojoj potpori, porodici, prijateljima, ljudima oko sebe. Jednostavno sam išla napred, znajući da će me neko uhvatiti ako padnem. Bez svih njih, ja sad ne bi bila ovde. Večno ću im biti zahvalna".

Kada je kiša metaka zasula kafić u kojem je Bojana bila te stravične noći, kako kaže, razmišljala je samo o porodici.

"U trenucima su mi kroz glavu prošle sve srećne uspomene koje sam podelila sa njima i sa svojim prijateljima i u tom trenutku sam shvatila šta je bitno u životu - ljubav", kaže ova nasmejana, vedra devojka.

Posle masakra, Bojana je završila u Kliničkom centru Vojvodine. Probudila se iz kome posle dve nedelje.

"Kada sam se probudila, prva pomisao koja mi je prošla kroz glavu bila je: "Da li ću stići na Egzit?". Tada nisam bila svesna šta se desilo. Jednostavno je mom mozgu trebalo vremena. Vreme. Vreme je najbitniji parametar jer vremenom je sve lakše i čoveku je potrebno vreme da prihvati novu realnost", priča Bojana.

Od krvavog pira u Žitištu prošle se četiri godine. I čini se da sav užas koji je tragedija donosila sa sobom, nije mogla negativno da utiče na ovu jaku devojku. Kako kaže, od tada je dosta sazrela i neke stvari sada gleda na drugačiji način.

"Znate onu izreku: 'Ni sam ne znaš koliko si jak, dok ti se nešto strašno ne desi'? U potpunosti se slažem sa tim. Nisam bila svesna koliku snagu nosim u sebi. Da li se tok mog života promenio, to nikada neću znati. Šta ako je ovo trebalo da bude moj tok života? Čovek ne može da zna šta će biti sutra, može samo da živi danas i da se nada boljem sutra", dodaje ona.

U prethodnih nekoliko godina, otkad joj je noga amputirana, Bojana se suočavala sa brojnim barijerama, i to - arhitektonskim.

"U velikoj većini, državne institucije nisu prilagođene za osobe sa invaliditetom. Imala sam tu sreću da su mi dobri ljudi velikog srca pomogli da nabavim savremenu protezu sa kojom ću moći da savladam te barijere, ali šta da rade oni koji nisu te sreće? Sad je ponovo pitanje: Zašto sam ja morala da tražim pomoć od drugih ljudi? Trenutno osobe sa invaliditetom dobijaju ortopedska pomagala koja su vrlo loša i koja su se koristila pre 30 godina. Živimo u savremenom svetu, treba da koristimo savremene proteze. Smatram da su osobe sa invaliditetom diskriminisane po tom pitanju i da bi trebalo na tome da se radi. Ako mogu u Evropi da nabavljaju savremene proteze za njihove stanovnike, ako su krenuli i naši susedi da rade na tome, zašto ne bismo i mi?", pita se ona.

Osobe sa invaliditetom suočavaju se i sa pogledima okoline koji, kako kaže, nisu "baš prijatni".

"Živimo u maloj sredini gde se svaka razlika odmah primeti i gde različitost nije 'svakidašnja'. Ipak, koliko će ti biti neprijatno, zavisi od tebe. Više ni ne primećujem te poglede, jer sam prihvatila sebe, ali osobu koja je i dalje krha, koja se bori sama sa sobom to može da slomi. U nekim sredinama, nije svakidašnje videti osobu sa invaliditetom na ulici, napolju, da živi svoj život, već se smatra da ona treba da ostane kod kuće, da je sramota. Ne govorim da je tako svuda, ali u većini mesta - jeste", ističe Bojana Ćorilić.

Ipak, uprkos svim preprekama, Bojana je završila osnovne studije na Fakultetu tehničkih nauka i trenutno sprema master rad.

"Takođe sam počela da radim i spremam se za polaganje vozačkog ispita. Zbog korone ne mogu toliko da se bavim i aktivizmom/motivacionim govorima, ali se nadam da će se to uskoro promeniti. Smatram da treba da pomažem drugim ljudima kao i da se borim za osobe sa invaliditetom. Jer sam sa razlogom i dalje ovde sa vama. Moje vreme nije gotovo", poručuje mlada, hrabra žena.

(Kurir.rs/Telegraf)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...