Ako ste se ikad pitali šta je funkcija predsednika Srbije, osim da deli ordenje, i kad, ako mu njega ponestane, pređe na pištolje, to je da se smeši i da nas nadzire. Kakvim to osmehom može da vas „greje“ čovek koga zovu Toma Grobar, na vama je da procenite, a koliko je sposoban za nadzor, dovoljno govori podatak koga je sve udomio na Andrićevom vencu - ko nije proš‘o, nije uš‘o.Evo, na primer Radoslav Pavlović - zanimljiv čovečuljak, koji izgleda kao da je malo više „nazdravljao“ pre davanja izjave. Možda grešim, možda Pavlović generalno ne zna šta priča, ali, ako smem da primetim, u prilog mojoj tezi ide i ona nesrećna rupa iznad Nikolićeve taze „obešene slike“. Pavloviću zakucavanje nije uspelo iz prvog. Da ne grešim dušu, možda nema „mirnu ruku“. Ali da sam ja predsednik, debelo bih se zamislila - visi moja slika, a iznad rupa. A nadimak mi Grobar. I to kolika. Ko da su budak pokušali da ukucaju, a ne ekser. Možda se, predsedniče, oni šegače s vama. Poslušajte samo Pavlovićevu izjavu.„Primetio sam da nešto nedostaje u ovoj lepoj prostoriji, pa sam razmišljao šta je nedostajalo“ - dakle, mi Pavlovića plaćamo jer ima oko za detalje.Nekad su savetovali da se u kabinet stavi taze cveće ili slika s porodicom, zbog osećaja topline, a sad vam donose na noge portret predsednik sa osmehom Mona Lize.Dalje, kaže Pavlović, prikačio je predsednika „uz pomoć gradonačelnika, njegovih saradnika i merdevina“ - ovo pokazuje koliko sposobnog čoveka držite uza se. Da okači jednu sliku treba mu ceo tim, šta bi tek bilo da mu date da radi neki projekat? I na kraju, kaže Pavlović, pošto je prikucao sliku na zid, da je postavio predsednika gde mu je mesto - ovde neću ništa da komentarišem. Neću, predsedniče, još i ja da vam stajem na muku.
