Vratio se Šešelj iz tamnice haškog kazamata. I dobro je što je u Srbiji i dobro je što su ga pustili, da ne bude još jedan Srbin koji će tamo okončati život.Da je bilo iole pravde, to bi učinili mnogo ranije. Ali nije dobro što se čuju ni ti malobrojni ratni bubnjevi, nije dobro što se ori pesma „Vrati se, vojvodo, na Dinaru ponovo“, nije dobro što se spominju opet neke granice, ovog puta još dalje od Karlovca, Karlobaga i Virovitice. Još malo pa do Tokija.Mnogi očekuju šta će Šešelj reći o Vučiću ili Nikoliću. Očekujem - ništa novo, jer se sve čulo kad su se razišli. Tada je Šešelj ispucao sav svoj arsenal: da su izdajnici, plaćenici tajne engleske službe MI6, tajkuna... Doduše, nešto je iznosio i kasnije, preko trbuhozboraca kao što je Aleksandar Martinović i sličnih jastrebova.No, danas više treba da brine kako će narod reagovati, s obzirom na to da imamo kolektivno pamćenje kao kokoške. I zato ga treba uvek osvežiti: Srbi prognani i proterani s teritorija na kojima su vekovima živeli, ubijene na desetine hiljada ljudi, tuča za parče hleba ispred prodavnica, gorivo u plastičnim flašama. U prevodu, dobili smo ne veliku nego malu Srbiju, osiromašenu, opljačkanu, poniženu... Zato danas treba posebno da obratimo pažnju da nam zemlja ne bude još manja, jer neki to jedva čekaju.Naravoučenije: Važna su ljudska prava, pravo na politički stav, ali ne treba se igrati s budućnošću zemlje. Ona je zacrtana 5. oktobrom, a da ne bude zabune, to je put ka Evropskoj uniji.
