Uhvatim sebe onomad, nasred jednog predizbornog skupa - dobro se osećam, majku mu! Odavno mi, ne šalim se ni za jednu mrvu, nije bilo tako lepo! Odavno takvo olakšanje nisam osetio.
Oni na bini nasmejani, fino obučeni, optimisti, pričaju o lepim danima i lepim vremenima koja dolaze, prosperitetu, kako će biti posla na sve strane, plate tri puta bolje, da ne moramo da razmišljamo kako ćemo za koju godinu, kad završe škole, zaposliti decu. Ja - zaboravio na foto-aparat, na novinarsku beležnicu, slušam ih i uživam...
Laknulo mi, kunem vam se, nestalo iz mene one teskobe s kojom živim godinama, svakodnevno, isprepadan da ne ostanem bez posla, bez plate, zabrinut, još ujutru, odmah kako se probudim, hoće li biti hleba, kako da platim struju i telefon, kupim deci patike...
Majstori! Majstori svog posla! Znaju agencije i savetnici kako se to radi. Evo mene živog da posvedočim da su svaki evro koji su uzeli - pošteno zaradili i odradili. Ubede čoveka dok je trepnuo.
Godinama živim uglavnom po brdima, družim se s drvosečama, rabadžijama, nadničarima, seljacima, brđanima... Sa onima kod kojih reč još vredi glave. Onima što za laž ili prevaru hoće da potegnu sekiru ili motiku, pa - pravo u čelo. S njima sam se i ja, priznajem, izvitoperio. Počeo da verujem ljudima, da u svakom vidim samo poštenje i dobrotu.
Zato sam se onomad, u onoj sali, baš fino osećao. Kunem vam se. Prosto nisam mogao a da onim ljudima ne verujem. Stari, ozbiljni, sedi, pričaju da bi malo ko poverovao da u ono što govore i sami ne veruju.
Zaboravio ja i na foto-aparat i na novinarsku beležnicu, posle jedva sastavio rubriku, pisao po sećanju.
Samo, kratko je onaj lepi osećaj u grudima, osećaj olakšanja, trajao. Tek dok nisam svratio u prvu samoposlugu da kupim hleba i riblju paštetu za večeru i dok se za kasom nisam presabrao hoće li ujutru biti para deci za užinu...
Nije prošlo mnogo, opet ona teskoba u plućima. Onaj stari strah. Briga za posao, hoće li biti plate, para za popravku kola starih skoro koliko i ja...
Tek tada, za kasom, sinulo mi je da sam one dole u okićenoj sali, onako naivno, mogao da priupitam zašto ono što obećavaju da će uraditi nisu uradili, a mogli su. Barem nešto. Posle, dok sam s polupraznom kesom odmicao kući, zaključio sam da to i ne bi bilo lepo. Gde da ja svojim pitanjem kvarim atmosferu. Zabadam trn u zdravu nogu, skačem sebi u stomak i kvarim utisak. A bilo je lepo sve ono gledati i slušati.
Razmišljam posle, tokom tog sata u okićenoj sali bilo je kao da sam bio na izletu, u raju, na Havajima, u Švajcarskoj, pa se otuda, odjednom, strmoglavio u Srbiju. Tamo lepo, a ovde - mnogo teško... Amerika usred bašte bioskopa.
