Najvažniji i „najjači” čovek u Srbiji zove se Janko Maglocki. Ima 17 godina, a nema nikog na celom svetu. To jest, nije imao, dok ga Kurir nije posetio. Članak o njemu pročitalo je milion ljudi, a na netu ga je videlo još 300.000.
Sve ovo se dešava usred izborne trke. Stranke daju milione na reklame, na PR službe, da bi ih videli, pročitali, čuli. Tadići, Nikolići, Dinkići, Ilići, mašinerije koje stoje iza njih, svi zajedno dobacuju do pola broja onih koji su pročitali Jankovu priču.
Janko je, pokazalo se, jači od svih njih. Prostodušno dete, bez oca, majke, bez igde ikoga. Njegova jednostavna, iskrena i odveć ljudska priča „kupila” je Srbiju. Tužna dečja sudbina probudila je celu naciju.
Već tri dana telefoni Kurira ne prestaju da zvone. Javljaju se ljudi, plaču, nude pomoć. Javljaju nam se dede s penzijom od 20.000, rešili da pomognu: „Daću 50 dinara, nemam više”. Javljaju se dobri ljudi, iz cele Srbije, iz inostranstva, a nemaju nikakav interes. Kakvo je ovo čudo? Otkud odjednom ovakva ljudskost?
Iskreno, ne znam koliko će potrajati ovo čudo s Jankom. Može se desiti da za dva meseca svi zaborave na njega. Može se desiti da se već u novembru ovaj dečak mrzne u svojoj trošnoj kućici, sam samcijat na celom svetu. Može se desiti da se niko od nas više nikad ne seti Janka Maglockog. Može se desiti da ovaj dečak doživi pretužnu sudbinu, da se svi još jednom okrenu od njega.
Dolazi vreme izbora. Na jednoj strani su političari, direktori, analitičari, „ugledni tviteraši”, „opasni kolumnisti-disedenti” (sa po tri-četiri džipa i stana), famozna TV lica, pevačice i sličan polusvet. Na drugoj je Janko Maglocki, odnosno mi sami. Izbor je jasan: ili ćemo nastaviti ovako kao dosad, ili ćemo konačno početi jedni prema drugima da se odnosimo s poštovanjem, kao prema ljudima.
Ako izaberemo ovo prvo... Citiraću Janka Maglockog: „Svuda je tišina. Najteže mi pada što nemam s kim da razgovaram.”
Ljudi, ne verujte političarima i sličnim opsenarima. Verujte jedni drugima, verujte jedni u druge. Vlast je u našim rukama, u našim srcima.
