Nakratko su se u Srbiju pre dva dana vratile devedesete. Nekada smo čekali ispred prodavnica za hleb, ulje i mleko, a danas za karte za pozorište. Fotografija ljudi koji čekaju u redu da bi nabavili ulaznice za predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta mnogo je lepša od nekih iz bliske prošlosti.I nema mesta kritikama da Srbi vole sve što je besplatno, a da pravi ljubitelji teatra plaćaju pune cene karata, pa makar to bilo i samo jednom godišnje. Ne vidim ništa loše u tome što pojedinci u kilometarskom redu možda nikad nisu ušli u pozorište i žele da pogledaju neku predstavu. Novo čitanje Šekspira, Dostojevskog ili Čehova, prvi put Andrićeve „Gospođice“ ili „Dnevnika o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog može samo da ih oplemeni i privoli da zavole pozorište. Moram da podržim akciju JDP i upravnika Tamare Vučković Manojlović da svoj rad približi širim narodnim masama ovom akcijom. Njihov primer mogu da slede i druge institucije. Stanje u kulturi jeste katastrofalno, ali možda nije sve baš tako crno. Postoji u Srbiji pozorišna publika. Jasno je i da su cene karata neprimereno visoke nepostojećem srednjem sloju. Međutim, kad mesečne prihode potrošiš da preživiš, ostane ti samo tih 100 ili 200 dinara za kulturu. Nažalost, nekome ni toliko!
