Kad sam prvi put kročila kod Janka u kuću, u deliću sekunde me je obuzelo stotinu osećanja. Bila sam ganuta. Bila sam zgranuta. Zaprepašćena! Taknuta do najdubljih delova duše. Utrnulo mi je sve ono što se zove solarni pleksus i odjednom sam postala svesna i srećna. U stvari, svesna svoje sreće! Bilo me je sramota što sam se tog jutra, i hiljade prethodnih, vrtela oko ormana i žalila se što „nemam šta da obučem“. Gutala sam knedlu što svakog dana nemarno rasipam sve i svašta. Setila sam se kako, bez ikakve svesti o značaju, trošim litre i litre vode za kupanje, nemajući osećaj da bi to nekome možda bio luksuz. Stidela sam se što imam sve, a gramzivo bih još, bez mere i osećaja za druge. Bilo mi je muka što sam na stolu u redakciji ostavila polovinu svog doručka, ne razmišljajući da li će propasti ili ne dok se ne vratim. Bila sam zgađena banalnošću svih onih simbola prestiža koji se muvaju oko svih nas. Dok za to vreme, neki drugi umiru. Bez posla, bez dinara, bez komadića hleba. Nije mi svest ni bila toliko razvijena dok nisam videla. Dok nisam licem u lice posmatrala gladan pogled i dah nemoći. Dok nisam osetila teskobu u srcima onih koji su me grlili u znak zahvalnosti. Ništa nisam znala, osim za svoj komfor i tamo neke ljude koji su mnogo bogatiji i neke druge koji su malo siromašniji od mene. Nisam ni umela da zamislim šta znači nemati i šta znači beda. Sve dok nisam u svojim štiklicama stala na zemljani pod i dok mi se nije zavrtelo u glavi od šoka i užasa!
Tog dana sam se osvestila! A onda... Pola Srbije je osetilo isto što i ja! Najiskrenije me je dotakla činjenica da je nezamislivo veliki broj ljudi odmah pritekao u pomoć. Jankov život je odjednom postao bitniji i od razvoda, venčanja, prepucavanja i golotinje. Tako i treba da bude! Konačno je sistem vrednovanja u Srbiji postao pravi. Mnogo njih je pokazalo da može i da hoće. Zato želim da zahvalim svima koji su nas čitali i koji su pomogli. Treba da budete ponosni i, pre svega, srećni što ste i u ovako užasnoj krizi našli vremena, pažnje, osećaja i sredstava da pomognete i setite se drugih. Konačno smo shvatili da je bitnije ono što imamo da damo, a ne to što imamo. Osetili smo kako je lepo kad usrećimo nekoga. A svi znamo da je život eho, ono što damo, to i dobijemo. Vreme je da dajemo, da delimo i ugledamo se na dobrotu, a ne da nam život proleti u bolesnoj ambiciji koja samo traži još!.
Udružimo dobrotu i budimo složni u svim drugim stvarima, baš kao što smo u pomoći Janku. Pružimo ljudima ono najbolje od sebe, da bismo dobili najbolje od njih. I, znajte, pružili smo pomoć osobi koja to stvarno zaslužuje i koja je, podstaknuta vama, nastavila da širi ljubav i dobra dela, pomažući drugima. Da, ovih dana su mnogi postali ljudi! Neka tako i ostane!
