Ministar pravde Nikola Selaković opravdao je proteklih dana imidž dobrog dečkića i đaka odlikaša.
Sve one silne narodne mudrosti i izreke koje se u osnovnoj školi uče na času srpskog jezika očigledno je marljivo savladao, a onu „ko će kome ako ne svoj svome“ i praktično na terenu oprobao.
I ne samo to, najmlađi član kabineta iz Nemanjine 11 pokazao je da mudrost nije samo privilegija starijih već je, dok se peo do visina, mislio i na svoje bližnje.
Zbrinuo je svoje rođake, nije dopustio da, poput ostalih smrtnika, mozgaju kako da prežive s praznim novčanikom a podebelim svežnjem računa. Za njih, što bi rekao naš narod, nema krize.
Problem je, međutim, što ministar Selaković sasvim sigurno nije usamljen slučaj, kao što ni njegovi prethodnici nisu bili imuni na nepotizam. Da se razumemo, i u uređenim i bogatim sistemima političarima se omakne slična greška, ali razlika je u tome što oni ipak ne prođu nekažnjeno.
Na Novom Zelandu je, recimo, član tamošnje vlade smenjen kad je otkriveno da se bahato ponašao u restoranu i da se osoblju obratio sa „znate li ko sam ja?“. Zamislite šta bi se desilo da je Selaković tamo ministar? Daleko je Novi Zeland, na (ne)sreću.
