Beograd je srce Srbije. I bubreg. I pluća. Ostatak zemlje, koja je u ime reforme zdravstvenog sistema iz džepa evropskih poreskih obveznika dobila stotine miliona evra i uzela isto toliko kredita, na veštačkim je aparatima.Strašan događaj koji je stegnuo srca svih, a za sedmoro njih otkucaji su zauvek stali, tumačiće se i koristiti na različite načine. Za političke obračune, za skidanje s funkcija, za elegije i naricanja onih kojima to nije u opisu posla... I proći će i to, do godišnjice. Pognućemo glave i skinuti kape, na minut.Niko, kladim se, niko neće potegnuti pitanje zašto saniteti sa zdravstveno i životno ugroženima i dalje jure samo u Beograd? Zašto su i ovi nesrećni heroji podigli jedinu valjanu oklopnu letelicu da bi novorođeni život spasli tek i samo u Beogradu? Šta je s Kraljevom, Kragujevcem, Nišom, Novim Pazarom, pre svega?!
Gde su njihovi zdravstveni centri? Gde su milioni evra dobijeni za rekonstrukciju ovih preko potrebnih ustanova? Gde su sada oni što su te pare „uspešno“ usmeravali, kontrolisali i evaluirali? Na ta pitanja odgovori će izostati, jer ih nije bilo ni do sada.
Stoga smatram da jednu od glavnih odgovornosti u ovom slučaju treba da snosi ministar zdravlja. Zato što na odgovornost nije pozvao svoje prethodnike, koji su zakonski utemeljili vanstandardne šeme belih mantila i žmurili na višegodišnju pljačku evropskih i svetskih donacija - na lapot državnih institucija.Sve dok roditelji tek rođene bebe u svom gradu ne budu mogli da dobiju odgovarajuću zdravstvenu pomoć za nju, a koja je daleko jeftinija od posledica ovakvog strašnog spleta okolnosti, ne može se ozbiljno shvatiti priča o državi, sistemu, reformama... O bilo čemu u čijem je središtu čovek. Srce koje kuca van Beograda.
