Ostrvo Vido postaće za buduće naše, srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka - napisao je 1918. mitropolit Dimitrije.
Sto godina kasnije, „ostrvo smrti“ zborište Srba nije, a jedina „zasluga“ Srbije u Prvom svetskom ratu, izgleda, jeste to što je Princip iz Beograda zapucao u Sarajevo da ubije Franca Ferdinanda.
Sto godina posle, naše škole šalju đake da upoznaju evropske dvorce, a na Krfu i Vidu gotovo da i nema ekskurzija. I ko se neupućen danas obre na Vidu, a takvih nije malo, može pomisliti da su tamo kosti ostavili i austrougarski podanici koji su na Srbiju udarili preko Drine i Save.
Razumem da je tu grb Kraljevine Jugoslavije, sa sve šahovnicom, jer ga je ista ta monarhija i podigla 1939. I ko smo mi da sada prekrajamo istoriju.
Međutim, nema opravdanja i sramota je države Srbije što ni gotovo vek od onog Badnjeg dana 1916, kada se prvi iznemogli Srbin iskrcao na Krf, mauzolej nema dva srpska vojnika od bronze, kako je i zacrtano projektom. Bronzani ratnici treba da čuvaju hiljade onih koji su posle albanske golgote pokoj našli na Vidu i u Jonskom moru, ali i nedvosmisleno govore o neviđenoj žrtvi jednog naroda.
Pa kad svi vlastodršci i čuvari kasa, sve ove decenije, nisu ni pomislili da spomen-kosturnici daju pun oblik i smisao, moramo mi. Svi zajedno. Zbog svih heroja Velikog rata. Ali i zbog nas samih. Da znamo ko smo.
