Ljudi, ja ovo proleće jedva da primetih, a može se reći da je ovo proleće jedno od onih za pamćenje kad je reč o meteorološkim uslovima. Tuširanje kišom, kupanje suncem, sve to propuštamo zbog izborne infekcije od koje kolektivno patimo.
Izlazimo na trotoar s tikovima na licu od predizbornog programa na koji smo naletali šaltajući kanale. Dlanovi nam se tresu jer smo dodirivali tastaturu, koja nas je povezala s izbornom kampanjom koja vreba čak i u najmračnijim sokacima najvećeg srpskog sela, Fejsbuka.
Gubimo osećaj za ravnotežu koliko je jak napad s predizbornih plakata na našu inteligenciju, pa se lako može desiti da posrnemo i padnemo pod „bus plus“. I laste su došle, ali mi nebo, taj simbol slobode, i ne vidimo - eventualno registrujemo da li s njega peče ili kvasi, i psujemo sve što se nalazi na nebu, iznad neba, a posebno ono ispod njega.
Čak smo i one čuvene ribe koje jedva dočekaju sunce da bi se se obukle kratko i tesno primetili prekasno - povraćajući u žbun sveže okrečenog parka od zaudaranja farbe i predizbornog šlihta. A i one su, jadne, inficirane izborima, pa i ne mogu da budu lepe koliko umeju.
Bilo je još jedno ovako šmekersko proleće, ono 1999, kad su nas naši zapadni prijatelji tovarili osiromašenim uranijumom, a nije loše bilo ni ono 2003, kad su reforme u Srbiji prekinute na neodređeno vreme. Kad vidim koliko je ovo proleće lepo, dođe mi da se zabrinem.
Nastavak kampanje „Šta uraditi s glasačkim listićem“: ustati rano ujutru, otići u pekaru, kupiti burek, otići na biračko mesto, sesti iza paravana, iznad predsedničkog listića pojesti burek, parlamentarnim listićem obrisati usta, a lokalnim prste.
