Lavinu zločina 90-tih, usred Evrope, skoro da ništa nije moglo da zaustavi. Uvek sam smatrala da je žrtvama potrebna pravda, pa sam u osnivanju Haškog tribunala (25. maj 1993.), bez obzira na sumnjive okolnosti, videla kakvog-takvog kočničara krvavog balkanskog voza, punog ratnih huškača, koljača, brojača krvnih zrnaca...
Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991, kako se zvanično zove, može se mirne duše reći, gotovo da nije ispunio nijedan od ciljeva. Formiran zbog procesuiranja ratnih zločinaca i trajnog uspostavljanja dobrosusedskih odnosa i evropskih vrednosti na ovim prostorima, nedoslednošću između različitih presuda i kazni, pokazao je da se više vodio političkim motivima nego normama međunarodnog prava.
Niz nelogičnih presuda učinio je da niko ko je učestvovao u sukobu ne bude zadovoljan. Stoga, recimo, ne treba posebno pominjati da su Srbi zaradili 1.200 godina robije. Jednostavno, kad glavni gazda uspostavi pravila igre i kad su sudije motivisane drugim interesima, a ne principima pravde, jasno je da gubitnici nikako ne mogu da izvuku dobitnu kombinaciju. Selektivnost, naravno, ne poriču ni Bošnjaci i Hrvati, a ni Albancima se, koliko god se trudili, što podrazumeva i ubijanje svedoka, ne smeši svetlija budućnost.
Može li to doprineti smirivanju strasti i pomirenju? Ne, naravno! Osećaj povređenosti i danas je sveprisutan, posebno u porodicama stradalih. Ništa tu Hag nije pomogao! Nije mnogo učinio ni kad su glavešine u pitanju: Sloba, Tuđman i Alija jesu pokojni (i neosuđeni), ali njihovi vrli naslednici ne posutaju: Kolinda skida prašinu sa žutih zenga čizmica, Bakir radikalizuje Bošnjake, Dodik diže prašinu, Vulin zna tako da se izlupeta...
Pa, je li to dokaz da je Tribunal u potpunosti uspeo da obesmisli svoje postojanje?!
Okretanje glave i često odustajanje od istine u Hagu na brdovitom Balkanu nije doprinelo da opasne ideologije, čemu se običan, stradao, izmučen svet nadao, izgube dah. Zato ovdašnji mučenici, a svi smo to, moraju da pogledaju negde drugde, van tribunala, da bi razumeli šta se zaista događalo 90-tih i šta se događa danas.
Ali, valja priznati da bi situacija bila još gora bez ovog suda. Izmeštanje optuženih u Hag donelo je beneficije. Najveća je svakako činjenica da nikada u istoriji nekog konflikta nije ustanovljena tako kompletna, masivna arhiva. Buduće generacije, ako već mi nismo sposobni, moći će lakše da spoznaju šta se desilo. Zato tribunalu, uoči zatvaranja, treba punog srca izjaviti saučešće! Jer, ostalo je još oko 10.000 predmeta, koji će biti dostavljeni državama čiji građani su bili procesuirani. Ne treba sumnjati da će optuživanje i osuđivanje takođe biti selektivno. Ali, jednog lepog dana...
Branka Mitrović
