Pošto nisam diplomirani ekonomista, već novinar, neću da se bavim dubljim posledicama rada guvernera NBS u ostavci. Ono što mene muči, a bogami i većinu osiromašenih građana, koje od pomisli na sutra hvata jeza, jeste manjak u džepu.Da li je bivši guverner imao pravo što je čuvao devizne rezerve dok dinar divlja, to će pokazati vreme. Meni smeta što je moja plata „oslabila“ za 40 evra. Nikome drugom to ne mogu da pripišem na dušu, do guverneru u ostavci. Taman toliko je moja plata juče vredela manje nego u julu 2010. godine, kada se on ustoličio na čelu NBS.A koliko smo tek izgubili na cenama koje su rasle ruku pod ruku s jačanjem evra? U kakvim noćnim morama se guše nesrećnici koji su se zaleteli u kredite, ako im san uopšte dolazi na oči? Okreni-obrni, opet su se kola slomila na običnim građanima, na izgladneloj sirotinji koja više ni decu ne može da laže da će sutra biti bolje.Nego, gde bi bio kraj nekom od onih radnika koji su ostali bez hleba, kada bi se nekim čudom obreli na platnom spisku NBS? Makar i kao čistačice. Pomislili bi da su na nekoj drugoj planeti. Tamo zaposleni žive ko bubrezi u loju. Nije ni čudo što kurs 15 dinara gore-dole njima ništa ne menja u budžetu. Udaljili su se od stvarnosti. Plata stiže na vreme, dnevnice, stimulacije, topli obroci, nadoknade za praznike, besplatno doškolovavanje... Bog da te vidi.Ali, ne ulazi se tek tako lako na platni spisak NBS. Tamo rade samo „stručnjaci“ a, eto, baš 99 njih je nedavno zafalilo NBS da odbrani dinar. Ako odbranu dinara budemo čekali kao 100. olimpijsku medalju, teško nama.
