Da li znate kolika je ovih dana temperatura podno Jastrepca ili na nekom pitomom šumadijskom brdu? Desetak stepeni manje nego u Beogadu, Leskovcu, Zrenjaninu. Širom Srbije zvrje prazne seoske kuće, koje koštaju dve-tri hiljade evra. Jeftino zadovoljstvo, čuva zdravlje, jača kućni budžet, krepi duh.Rano mi je da razmišljam o penziji. „Nećemo je dočekati“, čujem od vršnjaka skoro svaki dan. Ipak, moj plan za penziju podrazumeva kupovinu kuće s malo zemlje, negde daleko od grada. Nekoliko hiljada evra i eto hacijende! Struja, voda, put (dobro, ne baš kao u Švajcarskoj, ipak ih grade i o njima brinu Velja i Mrka). I mir. To nema cenu, ali odavno smo zaboravili šta su prave vrednosti.Da sam u koži mnogih vitalnih penzionera, ne bih mnogo razmišljao. Dom u betonu zamenio bih za kuću u prirodi. Ne mora bogu iza nogu. Ima sasvim pristojnih seoskih sredina. Zasadite malo povrća, voća... Nema više gradskog prevoza, komšije sa sprata...Ali, problem jeftinih seoskih kuća širom Srbije mnogo je ozbiljniji i tragičniji od planova za treće doba. Srbija je oduvek bila zemlja seljaka, zahvaljujući selu je i preživela mnoge nedaće. Ali, vremena se menjaju, iseljavanje u gradove je neminovnost, bez industrije nema jake države. Budalaštine su da će nas poljoprivreda ekonomski spasti. Da li znate za neku bogatu zemlju koja se bavi samo agrarom? Ali, da li znate i za neku zemlju čija zemlja stoji neobrađena? Oru neki i okean!Ne mogu da prigovorim ništa onima koji beže sa sela. Svako hoće da živi što bolje. Ali, mislim da mnogi od njih naivno veruju da u gradu cvetaju ruže. Vrlo brzo se uvere da nije tako, a o povratku ne razmišljaju, misle da je to ogroman životni poraz.Nikada mi nije bilo jasno koja je to logika - ostavite na selu deset hektara plodne zemlje i dođete u grad da biste na pijaci prodavali švercovanu robu iz Bugarske, Turske, i živeli kao podstanar. Neće me niko ubediti da od deset hektara ne može da se živi pristojno, ne kažem bajno, ali pristojno. Mora da se radi, mora, ali gde to danas ne mora da se radi? Ne zaboravite: nema cenu biti sam svoj gazda. Posebno danas, kada zbog velike nezaposlenosti poslodavci radnike ujutru dočekuju s: „Ako ti se ne sviđa, tamo su vrata“.I ne treba se baviti državom, propala je, ne očekujte da vam pomogne. Bolje energiju uložite u nešto drugo. Ima mnogo uspešnih seljaka, vidite šta su oni uradili, nije to neka matematika. Upornost, vera, rad i rad.Igrom slučaja, ja sam gradsko dete (svi smo nekada došli iz sela u grad). Uvek kada bih svojim drugovima čiji su roditelji sa sela došli u grad govorio da se na selu može napraviti dobar život ili zarada, odgovarali bi da ja ne znam kako se živi na selu. Možda su u pravu, ali zato znam kako se živi u gradu. Video sam i prethodnih 17 godina kako se živi u Beogradu. Kada bih sve stavio na vagu, ne znam na koju stranu bi pretegnulo.
